Telefon

Elegantni i brižljivo pravljeni od plemenitih materijala, telefoni su danas san mnogih kolekcionara, a vrednost im je tim veća što su stariji i originalniji.

Prema zvaničnoj verziji, Amerikanac Graham Bel, specijalista za edukaciju gluvonemih, izumeo je telefon i odmah ga patentirao. Postoji i precizan datum: 14. februar 1867. godine. Prva stvarna komunikacija telefonom ostvarena je između dve kancelarije: Bel razgovara sa svojim asistentom koji sedi u drugoj sobi! Uspeh je bio veliki, a Bel je izlagao svoj izum na brojnim izložbama širom SAD. Istovremeno ide i kampanja za promociju novog proizvoda. Dvanaestog februara 1877. godine, Bel povezuje telefonskom linijom Boston sa Salemom udaljenim 29 kilometara, a 4. aprila iste godine instalira prvu privatnu telefonsku liniju između svog biroa i vile jednog bostonskog industrijalca udaljene osam kilometara.

Nekoliko meseci kasnije Bel instalira svoj prvi komercijalni model „bilboke”, reverzibilni telefon čiji elementi služe kao slušalica i receptor. U SAD razvoj telefona je munjevit. Krajem 1879. godine već je bilo oko 26.000 pretplatnika!

U Evropi sve se odvija sporije. Tek 1881. godine počinje da se razmišlja o široj, praktičnoj primeni telefona.

Jedan od prvih koraka bio je kada je Kleman Ader došao na ideju da na scenama pozorišta „Komedi Fransez” i Opere u Parizu instalira mikrofone da publika može da uživa. Zahvaljujući svetskoj izložbi u Parizu, telefoni postaju simbol prestiža čitave epohe „bel epok”. Modeli su brojni, različiti, čudesni, luksuzni, isuviše šaroliki, pa administracija počinje da propisuje precizne norme, koje konstruktori moraju da poštuju. Vremenom, drvo ustupa mesto drugim, pogodnijim materijalima.

Specijalni, ekstravagantni modeli, izrađeni u kombinaciji metala, slonovače, pozlate..., rade se u veoma malim, ekskluzivnim serijama, skupi su, ali u enterijeru deluju kao lepa skulptura u kojoj se spajaju modernost i luksuz. Ipak, može se reći da se najduže održao model „U 43”, od crnog bakelita, kao tip telefona za najširi spektar namene. Njegove potonje varijante u raznim bojama, prvo u beloj kao svojevrsnom simbolu dopadljivosti i luksuza, a zatim i u svim drugim duginim bojama, trajale su nekoliko decenija u drugoj polovini 20. veka. Iz 1924. godine je poznati model „samostojeći” telefon „GPO 150” izrađen od bakelita u Londonu. Ovaj stoni model ima dva odvojena dela: mikrofon i slušalicu. Da bi mogao da se koristi, potrebno je zaposliti obe ruke: u jednoj se drži deo koji se prinosi ustima i u koji se govori, u drugoj deo koji je prislonjen na uho da bi se sagovornik čuo.

Sasvim drugačiji je model „erikofon”, iz 1949. godine, izrađen od plastike i gume u švedskoj firmi „Erikson”. To je svojevrsna kompaktna struktura koja stoji na stolu, sa brojčanikom u podnožju koji postaje vidljiv tek po podizanju telefona sa stola. Moglo je da se razgovara držeći telefon u jednoj ruci.

Poslednjih decenija prošlog veka sve se vrtoglavo menjalo. Oblici su prevazilazili i najbujnija maštanja. A tek mobilni telefoni? O njima, nekom drugom prilikom.

Radmila Milosavljević

[email protected]