Srbi vole preferans i remi

Preferans je najpopularnija kartaška igra u Srbiji, a nezvanične statistike govore da u ovoj intrigantnoj igri uživa svaki drugi muškarac i svaka treća žena u našoj zemlji koji su stariji od 40 godina. Tako barem tvrdi Siniša Dragić, pasionirani igrač bridža i preferansa i dobar poznavalac prilika na domaćoj „kartaroškoj“ sceni, koji sa žaljenjem konstatuje da će veliki broj naših mladih sugrađana na pitanje „Koju igru igraš?“ odgovoriti – kompjutersku igricu.

A kada skicira portret srpskog Bože zvanog Pub naš sagovornik ističe da tipičan ovdašnji ljubitelj karata najčešće igra preferans i remi, a najmanju popularnost u našoj zemlji ima poker.

– Preferans je igra koja je počela da se igra među ruskim plemstvom početkom 19. veka i koja je bila omiljena razbibriga velikana ruske književnosti Lava Tolstoja, a u Evropu ga je doneo Napoleon pre više od 200 godina. Preferans je mentalno i intelektualno jaka igra, koja angažuje moždane vijuge za nijansu više od bridža i za nijansu manje od šaha. U organizacionom smislu on je najsličniji bridžu, s tim što u bridžu par igra protiv para, a u preferansu jedan igra protiv dvojice igrača, partnerstva nisu fiksna, a partnerska komponenta je limitirana. U ruskoj „verziji“ preferansa, primera radi, jedan igra protiv dvojice, a četvrti deli karte – objašnjava Siniša Dragić i dodaje da se jednom godišnje održava otvoreno prvenstvo Beograda u preferansu u hotelu „Jugoslavija“, a ova manifestacija se održava i u Nišu i u Vrnjačkoj Banji.

Iako je kartanje sa prijateljima nekada bilo jedan od omiljenih načina kućne zabave, ova drugarska i komšijska razbibriga odavno je izašla iz mode, jer su Srbi u prethodne dve decenije igrali neke druge životne i političke igre, a kako je većina naših sugrađana prinuđena da radi dva posla dnevno kako bi prehranila porodicu, dokolica i kartanje postali su luksuz. Nekada veoma popularnu loru i tablić zamenio je remi koji ne zahteva preveliki intelektualni napor igrača, ni njegovu stoprocentnu koncentraciju na igru, ističe naš sagovornik.

Na planetarnom nivou, veliku popularnost stiče Teksas holdem, savremena varijanta pokera, koja je nastala u Americi i veoma brzo „zarazila“ igrače Starog kontinenta, jer su mogućnosti za dobitak mnogo veće nego u standardnom pokeru. Naime, u klasičnom pokeru dobija se samo pet karata a može da se promeni najviše četiri karte, dok se u Teksas holdemu dobija sedam karata, a može da se promeni najviše pet.

Siniša Dragić izražava žaljenje što u našoj zemlji ne postoji veće interesovanje za bridž, nekrunisanu „kraljicu“ svih kartaških igara, koji razvija logičko, analitičko i apstraktno matematičko mišljenje i koji je ušao na velika vrata obrazovnih institucija kao redovan ili fakultativni predmet. A kada skicira psihološki portret igrača bridža, naš sagovornik naglašava da ovu kartašku igru igra onaj „ko voli hazard, analitiku, sisteme licitiranja i partnerstvo“. U metaforičkom smislu, bridž je sinonim za život kojibismo želeli da živimo – uzbudljiv, pun preokreta, analitičan, dok je poker najsličniji realnom životu, budući da je težak, oprezan i štedljiv. Da li zbog činjenice da su Srbi prezasićeni „realnim“ životom ili zbog teške materijalne situacije u kojoj živimo, tek – poker kod Srba uživa najmanju popularnost.

– Mi smo igračka nacija, volimo da se nadmećemo i nekada smo bili druga šahovska sila sveta. Nažalost, mladima, na kojima svet ostaje, zanimljivije su kompjuterske od šahovskih igara – zaključuje Siniša Dragić.

Katarina Đorđević