Kad profesori bacaju knjige

Ovaj kabinet od 35 kvadrata deli nas 13 zaposlenih, sva tehnička oprema i oko 13.000 knjiga. Svake godine sam prinuđen da izbacim jedan broj časopisa i knjiga, čak odbijamo i poklone. Da to nismo radili do sada bismo imali preko 22.000 knjiga i bili jedna od najvećih skandinavističkih biblioteka u Evropi. Mislim da smo po broju studenata trenutno drugi po veličini, ali sa prostorom, nažalost, kuburimo – priča za „Politiku” dr Ljubiša Rajić, profesor na grupi za skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu.

U toku je raspust. Na fakultetu nema uobičajene studentske graje, hodnici su potpuno prazni. Dok se penjemo na peti sprat, prolazimo pored portira i nekoliko radnika. U hodniku ispred čitaonice zatičemo gomilu knjiga na podu, a profesora u potkrovlju, zatrpanog među knjige u zagušljivoj, pretoploj prostoriji sa zaglavljenim prozorima. Bez „klime”, naravno.

– Ja sam čuvar fakulteta u letnjem periodu – kaže nam kroz polušalu profesor Rajić – tako se zalomilo da se ispitni rok jako kasno završio, imali smo više od 600 prijava, novi počinje 23. avgusta a moram i da sredim biblioteku.

To „sređivanje” podrazumeva bukvalno izbacivanje knjiga, jer kako objašnjava profesor, da je prihvatio poklon druga iz Osla, profesori bi morali da se presele u – hodnik.

– Prošle godine sam prvi put onima koji su želeli da nam poklone knjige napisao da to ne rade. Urednik univerzitetskog izdavačkog preduzeća u Oslu, koji je inače izuzetno veliki specijalizovani izdavač, ponudio je recimo da iznajmi kombi i pokloni nam 6.000 knjiga iz svoje privatne biblioteke, sada je u penziji i ja sam morao da se zahvalim i da ga odbijem. Jer ako donesem 30 knjiga, 30 moram da izbacim, a ako donesem 6.000, onda moram da izbacim nas. Sličan problem imaju i druge biblioteke na fakultetu. Takav je odnos države prem državnim fakultetima. Imaju za dekorativno osvetljenje Hrama, a štede na knjigama – kaže profesor Rajić, koji je inače poznat kao neko ko nema „dlake na jeziku”.

On je jedan od najodlikovanijih profesora u Srbiji, član Akademije nauka Norveške. Ovu biblioteku osnovao je 1977. godine. Kaže da poslednjih godina deo knjiga bukvalno završi u kontejneru, a deo spasu studenti na početku godine. Profesor ima običaj da ostavi knjige u čitaonici, pa većinu uzmu studenti koji su gladni literature koja je izuzetno skupa i ne nalazi se na svakom koraku poput engleske. On dodaje i da mu nije pravo što se na uštrb knjiga na fakultetu širi nekoliko studentskih klubova, kojima, prema njegovom mišljenju, tu nije mesto:

– Pokušali smo sa pismima, apelima, ali znate već kako to ide – mi pišemo upravi, oni Rektoratu, Rektorat Ministarstvu i tako ukrug, već decenijama... Nemamo ni dovoljno učionica, držimo nastavu od osam ujutro do 10 uveče i subotom i nedeljom. I ne znam ko je smislio da se pređe na šest ispitnih rokova. Sad ćemo biti u situaciji da u svakom roku organizujemo dupli rok, za jesenje i za prolećne predmete jer su uglavnom svi jednosemestralni, pa će studenti polagati i po dva ispita u istom danu, što nije po zakonu.

To prema njegovom mišljenju dalje znači da će profesori biti prinuđeni da pređu na testiranje, „koje je najjednostavniji, ali najlošiji način provere znanja”.

– Ovakav način rada je potpuno protivan bilo čemu što postoji u savremenoj visokoškolskoj didaktici, ali to je jedino što mogu da uradim. Ono što su kreatori zakonskih izmena zaboravili, verovatno u želji da se dodvore studentima, jeste problem da, kad god se poveća broj ispitnih rokova, broj studenata koji odustaju od ispita raste. Dakle, povećan broj rokova ne povećava prohodnost na ispitima – tvrdi profesor Rajić.

Dok razgovaramo na plus 150 stepeni, profesor kaže da bi prvo morala da se uradi drastična racionalizacija univerzitetske mreže, „jer je besmisleno to što imamo oko 20 univerziteta, a dobrog nastavnog kadra za najviše 2,5 državna univerziteta, jedan univerzitet umetnosti i možda za četvrtinu privatnog”.

Ali imamo samo sedam odsto visokoobrazovanih, a cilj svih zemalja u Evropi, pa i Srbije jeste da se taj broj dramatično poveća?

– Ja bih voleo da vidim empirijske dokaze da je ovoj državi na ovom stupnju razvoja potrebno 10 ili 30 odsto akademski obrazovanih. Besmisleno je pričati o razvoju nanostruka u ekonomiji u kojoj kada izađete na ulicu vidite kladionicu, pekaru, „Lili”, banku, menjačnicu i onda sve „Jovo nanovo”.

----------------------------------------------

Univerzitet nije protočni bojler

On kaže i da su on i njegove kolege veoma zabrinuti i zbog glasina koje kruže akademskom zajednicom – da se neko u vladi oduševio idejom da se fakulteti finansiraju po broju stečenih bodova, odnosno po prohodnosti i broju položenih ispita.

– To bi savršeno odgovaralo masovnoj proizvodnji studenata, a zaboravlja se da univerzitet nije protočni bojler, niti je fakultet mlekara koju može da otvori ko kako i gde hoće. Svi sa kojima sam bio u kontaktu iz Zapadne Evrope kažu da su, gde god je to sprovedeno, drastično smanjili kriterijume na ispitima. Druga ideja o kojoj se priča jeste da se privatizuje jedan broj neprofitabilnih državnih fakulteta, a da se zadrže samo oni koji su u službi privrede, razvoja javne uprave, zvanične politike Srbije i afirmacije nacionalnog identiteta. Pretpostavljam da bi najveći deo filologije, astrofizika bili neprofitabilni, istorija umetnosti, filozofija... Kome to treba – ironičan je profesor Rajić.

----------------------------------------------

Ko ore Ulicu kneza Mihaila

Trebalo bi racionalizovati i podelu unutar univerziteta, jer ne vidim nijedan razlog da se na primer Veterinarski, Poljoprivredni i Šumarski drže kao odvojene države za sebe, njih bi trebalo spojiti, tako je u mnogim zemljama, i izmestiti negde gde stvarno postoje šume, stoka i njive. U Beogradu koliko znam nema oranja Knez Mihailove ulice, na Trgu Nikole Pašića niko ne seje pšenicu, nisam primetio neki veći stočni ili lovni fond u Košutnjaku. Zašto se recimo Rudarski ne iseli tamo gde imamo rudnik – pita profesor Rajić.

Sandra Gucijan