Povratak Fidela Kastra

Zašto je Fidel Kastro skinuo trenerku, obukao vojničku bluzu i uživo posle četiri godine izašao na govornicu?

Pa, da bi predupredio apokalipsu koja bi zadesila svet – da se on nije pobrinuo da je u poslednjem trenutku spreči. Tako će vam bar odgovoriti poslanici skupštine koja je u prošlu subotu vanredno sazvana da bi sa svojim vođom razjasnila ovu opasnost.

„Da li je Obama u stanju da otpočne atomski rat kako bi prikrio krah imperijalizma”, pitala ga je posle dvanaestominutnog govora jedna poslanica jednopartijske skupštine. Fidel je malo poćutao, a onda je rekao: „Ne, mi ćemo ga ubediti da to ne uradi.” Usledile su ovacije. I druga pitanja bavila su se Obamom, Vašingtonom i namerom da se napadom na Iran izazove globalno atomsko uništenje. Sve da bi se zabašurio slom kapitalizma.

Vođa revolucije tvrdi da se „potpuno oporavio”, ali nijednom rečju nije se osvrnuo na situaciju u zemlji, iako se od 2006, kada se zbog urgentne operacije „privremeno” povukao sa državnog kormila, dosta toga i na Kubi događalo. Fidelov govor i istog dana snimljeni intervju za venecuelanski Telesur izazvali su veliko uzbuđenje i na Kubi i van nje. Spekuliše se da je njegov nastup pre svega trebalo da ubedi domaću javnost, kako Kuba igra odlučujuću, moralnu ulogu u svetskim pitanjima rata i mira, ali je manje jasno kakva je stvarno Fidelova pozicija i uticaj na unutrašnju politiku zemlje. Scenariji koje iznose pojedinci iz uzburkanog diplomatskog kora u Havani sasvim su različiti.

Po jednima, Fidel nije hteo da govori o reformama, odluci da se ubuduće pruži veća sloboda samostalnim privatnim poslovima, smanjenju državnog aparata, ili pregovorima sa crkvom i Španijom o puštanju političkih zatvorenika, kako bi pustio svog mlađeg brata Raula da još smelije zagazi u tržišnu ekonomiju, ispoštuje ljudska prava i tako obezbedi značajniju pomoć od Evropske unije. Po drugima, Fidel se ne slaže sa liberalizacijom koju oprezno sprovodi Raul, a njegov povratak na političku scenu traže upravo oni koji bi da zakoče dalje promene uprkos teškoj ekonomskoj krizi na ostrvu. Po trećima, Fidel, koji je zadržao mesto na čelu Komunističke partije dok je ostale državne i vojne funkcije preneo na Raula, hoće da pokaže i jednoj i drugoj struji, i Kubancima i svetu, da je uprkos drugačijim predviđanjima, još on taj jedini koji se pita i odlučuje.

Simboli su u zemlji dirigovanih informacija uvek važni putokazi. Primećeno je tako da je Fidel bio u vojnoj uniformi bez komandantskih epoleta, a da je Raul nosio uobičajenu belu široku kubansku košulju. Ipak, stariji brat nije se usprotivio kad su ga novinari iz Venecuele oslovljavali sa „Komandante”. A samo pre koju godinu, dok je iz postelje upućivao svoje eseje na list „Granma”, zvanični organ Komunističke partije Kube, sam je promenio nadnaslov svojih tekstova, pa su oni izlazili kao „Refleksije vašeg druga”, a ne više komandanta. Ko dakle komanduje Kubom? Raul, kome to mesto zvanično pripada, ili Fidel, koji mu je to mesto privremeno prepustio, da bi se kasnije uzelo zdravo za gotovo kako je rokada definitivna. Postavljaju se spolja i iznutra i druga značajnija pitanja: da li je uopšte razjašnjeno za ove četiri godine u kom pravcu ide izolovana Kuba? Šta bi želeli njeni građani izmučeni nestašicama i nemaštinom, za koje rukovodstvo optužuje američke sankcije? Kakve bi promene želele da vide demokratske zemlje na ovom usamljenom ostrvu? Svakako ne preterano nagle ako bi to dovelo do rušenja svih institucija i do haosa u regionu.

Ispada kao da nema konačnog odgovora ni na jedno od ovih pitanja. Jedino što izgleda da jeste izvesno i što se do sada mnogo puta dokazalo, jeste to da Kuba ima vrhunske lekare koji su se školovali kod kuće na besplatnim fakultetima. Dokaz da su uspeli i nemoguće upravo je živ i oporavljen Fidel Kastro.

Zorana Šuvaković