Stariji trik za muzej

Prošlo je bezmalo godinu i po dana otkako sam na ovom mestu pisao o zastoju u rekonstrukciji Narodnog muzeja u Beogradu; o krizi za koju je, takvo sam uverenje izneo u tekstu, odgovorno Ministarstvo za kulturu Republike Srbije. Narodni muzej je zatvoren punih sedam godina. Ovu važnu ustanovu naše kulture tako dugotrajno obamiranje nije zadesilo ni tokom svetskih ratova. Marta 2009. godine Ministarstvo kulture je odbijanjem da izvrši obaveze koje su nadležne ustanove i prethodne državne administracije više puta prihvatile, kao i optužbama za navodno rasipništvo i zloupotrebe, prouzrokovalo kolektivnu ostavku Upravnog odbora Narodnog muzeja.
Stajući u odbranu istine i uvaženih naučnika i intelektualaca, koji su kao članovi tog odbora danima sistematski ruženi od ministarstva i medija, primetio sam da će kritikovana „cena rekonstrukcije biti uvećana”, a završetak radova „dodatno odložen”. Posle godinu i po dana sa žalošću konstatujem da se tako i dogodilo. Posle više meseci imenovan je novi upravni odbor Narodnog muzeja, a zatim i nekakav ekspertski tim. Više puta potvrđen projekat za rekonstrukciju našeg najstarijeg i središnjeg državnog muzeja je odbačen, a usvojeni su okviri za novi projekat.
Pripremajući se za raspisivanje konkursa za novi projekat, ministar i njegov tim, često i redovno izjavljuju u medijima da je obezbeđeno 20 miliona evra za rekonstrukciju (odbačeni projekat trebalo je da košta ,,basnoslovnih” 22,5 miliona evra), da će se muzej proširiti ispod spomenika na Trgu Republike (sic!), a rekonstrukcija će biti završena 2012. godine. Kada je odluka tu, više ne predstavljaju prepreku pripreme, ni dugotrajne procedure; sve će biti, obećavaju iz ministarstva brzo sređeno, do sledećih izbora. Samo što niko od odgovornih, u svoj toj entuzijastičnoj brzini i energiji, nije predvideo, recimo, mogućnost da zemljište ispod Trga Republike, možda, obiluje podzemnim vodama ili je može biti, ne daj bože, predviđeno za centralnu stanicu buduće podzemne železnice. Važno je da svi: novi članovi UO, ,,eksperti” i, što je najvažnije, ministar, govore o 2012. kao godini u kojoj će radovi na rekonstrukciji (i ko zna čemu još) biti dovršeni.
Podsetimo, ukoliko ne dođe do smaka sveta, koji neki predviđaju upravo spomenute godine, 2012. trebalo bi da bude vreme održavanja sledećih skupštinskih izbora. Baš bi bilo lepo i korisno da se do tada bar nešto završi u zgradi Narodnog muzeja. Oni koji su ga zatvorili na duže vreme nego Austrougari i Nemci zajedno, koji su učinili sve da se radi njihovih političkih računa naša naučna i stručna javnost dovede u nedoumicu, žele nekakav uspeh. Nevolja se, međutim, krije u činjenici da će i prilikom ovako brze i „jeftine” rekonstrukcije eksponate koji su pohranjeni u muzeju neko morati negde da skladišti i čuva.
Političari bi pred naredne izbore na Trgu Republike rado videli Luvr, ali su međutim prošle godine više novca iz budžeta izdvajali za sportske balon-sale (u krajevima gde su čuli da je JUL zamenila neka politička šifra), nego za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja u Beogradu. Od prošle godine se i sude sa preduzećem koje je napravilo specijalizovani depo za čuvanje muzejskih predmeta. Ali zar je sve to bitno? I „Afera satelit” se letos, posle pet godina, završila katastrofom, baš kao što je autor ovih redova u tom tekstu iz aprila 2009. ne mnogo dalekovido i najavio, a dirigovane televizije i novine nisu za to optuživale glavne glumce naše vlasti, već statiste koji su odavno bez moći ili van Beograda.
U očekivanju da megalomanske namere dođu na startnu poziciju, tamo gde je veliki i racionalan napor zaleđen pre više godina, nameću se pitanja. Postoji li u našoj vladi bilo kakva odgovornost, osim odnosa prema partijskim šefovima? Da li će, u slučaju da ,,muzej u podzemlju” onemoguće vode, a okvirne troškove, koji su pre samo godinu dana smatrani prevelikim, pojede kriza, za sledeće izbore biti dovoljno krečenje i farbanje zgrade muzeja? Možda po uzoru na potemkinovsku rekonstrukciju Univerzitetske biblioteke iz 1996, samo spolja (pošto ionako malo birača zaista vidi sve te ustanove iznutra...)? Da li iko pomišlja na generacije studenata (istorije umetnosti, istorije, arheologije arhitekture...) koje su studirajući bile onemogućene da posećuju Narodni muzej ili rade u Narodnoj biblioteci? Šta je sa pokolenjima učenika lišenih utočišta koje ovi svetionici narodne prosvete pružaju u tmini stvarnosti „farmi”, „velike braće”, „razmene žena”...?
 
(Gospodin Antić je početkom aprila 2009. u „Politici” objavio tekst pod naslovom „Stari trik za muzej”)