Ne sumnjati u ljubav

Prvi dobitnik novoustanovljene Međunarodne nagrade za književnost Novi Sad jeste nemački književnik Kristof Mekel. Rođen godine 1935. u Berlinu, Mekel koji je istovremeno ništa manje cenjen i po svojim slikarskim, grafičkim delima, spada kao pesnik, romansijer, pripovedač, dramski i dečji pisac i esejista među najznačajnije autore svoje zemlje. Neke od njegovih knjiga imaju status kultnih, prevođen je u celom svetu i nosilac vodećih nagrada na nemačkom govornom području. 

Imajući u vidu da ste istovremeno slikar i pesnik, pitao bih Vas kako vidite razliku između poetske slike i naslikane slike, događa li se da nekada kičicom pišete pesme, a perom slikate?

– Pisanje i crtanje (ja nisam slikar) jesu suprotnosti. Ja imam dva glavna poziva koji su sasvim nezavisni jedan od drugoga. Crtaču je lakše: on ima zanat. Pre nego što počne da radi, sve što mu je potrebno je već tu: boje, krede, razne olovke, terpentin i lak, neupotrebljen, upotrebljen papir. Njegov zanat je zadovoljstvo – ruke, oči, nos učestvuju u tome, celo telo radi. Pisac nema ništa od toga. Osim pisaće mašine i kompjutera, papira i pisaljke on nema ništa, a ništa mu ni ne treba. Njegov zanat je u njegovoj glavi. Ja svaku reč prvo zapisujem rukom, to mi daje izvesnost da proizvodim jezik od reči, gotovo da izmišljam slova. Kod oba ova zanata presudna je preciznost. Preciznost crtača može se dokazati, dok kod pisca nije specifična. Može se videti iz zvuka nekog stiha. Melodika žive pesme je nedvosmislena, ona pripada samo sebi. U tome je njena preciznost.

U svojim ljubavnim pesmama izbegavate sentimentalnost, najčešću zamku ove lirike, a ipak pogađate suštinu muško-ženskih odnosa, i to upravo po pitanju njihove sentimentalnosti. Kako Vam uspeva da to transponujete na poetsku ravan i nemate li utisak da se dobra ljubavna poezija danas dosta retko piše?

– Već decenijama slušam kako nije više moguće pisati ljubavne pesme. Tako nešto nije tvrdio nijedan pesnik. Kritičari, feljtonisti, podijumski pobednici duha jednog vremena su ti koji to uporno ponavljaju. Ti ljudi ne žele da ljubavne pesme danas budu moguće kao i pre 2000 godina, i da se bave čovekom. Ovo tvrđenje dolazi iz društava koja su na umoru, recimo u Nemačkoj i previše civilizovanim zemljama. Iskustvo mi govori da je ovo tvrđenje nemoguće tamo gde je ugrožen opstanak i da će bednu sudbinu doživeti onaj koji posumnja u ljubav. Jezik, oblikovan jezik ljubavne pesme, tamo predstavlja izvesnost, ljudsko pravo, životnu neophodnost. Ne mogu da zamislim da se u Srbiji opovrgava ljubavna pesma i da zbog toga odumire. To je besmislica. Šta uopšte znači to: ljubavna pesma, pesma o prirodi, politička pesma, misaona lirika. Te kategorije su štake. Ako ih odbacite, onda slobodno idete dalje i dišete.

U Vašoj poeziji često se javlja motiv anđela. Jedan od Vaših poetskih toponima jeste zemlja Ulro Vilijema Blejka. Anđeli, Blejk, mistika, s druge strane Kirka – kako to vidite u današnjem svetu?

– Nadležnost motiva je ograničena. Anđeo i Kirka nisu ništa apsolutno, niti su ikakvi klišei. Ja pišem ANĐEO, i to neće biti anđeo Fra Anđelika ili Šagala, nikako svetlosan lik, vanvremenska pojava, komad za istorijsku montažu, već to će biti ozleđeni, polumrtvi, pali anđeo dvadestprvog stoleća. Poezija može da koristi sve iz svih vremena. Ne postoji – s izuzetkom lošeg kvaliteta – u njoj ništa što je bezvredno, što je odumrlo. Do mene pak je da anđela, Kirku pretvorim u nešto što danas može da bude verodostojno, dakle novo, što se možda može upotrebiti.

Proputovali ste celu planetu i živeli na svim kontinentima. Kao građanin sveta i autor stihova "U imenima bih da živim..." recite, molim Vas, gde je Vaše srce, a gde Vaša domovina?

– Srce i duša – znamo da se one mogu uništiti – jesu u svemu što živi. Sve što živi ima potrebu za srcem i dušom i onaj ko bi da živi na ljudski način, i da misli, taj bi i da stvori nešto tako duboko, tako radikalno kao što je, na primer, LEPOTA u pesmi. Ja DOMOVINU nemam, nije mi ni potrebna. Ali sam uvek tražio dom, pronalazio ga, gubio ili morao da ga napuštam. Dom je mesto gde mogu da dišem, radim, smejem se i spavam, da budem s prijateljima i gde me ne sumnjiče, gde me istorija sveta i vremena nije uzela pod svoje, i to je onda prava sreća.

Poznato je da ste bili prijatelj Vaska Pope. Koliko Vam je srpska poezija bliska i poznata?

– Da, Vasko Popa. Nisam ga poznavao u Beogradu, ne znam ko je bio kao Vaš akademik. Sretali smo se uvek negde drugo, uvek lično i privatno, često na festivalima, i govorili bi francuski. Njegova rezonanca u zemljama nemačkog govornog područja je bila velika i verodostojna, a to je i dalje. O srpskoj književnosti i poeziji znam isuviše malo. Ponešto sam saznao iz francuskih prevoda i nemačkih prevoda nekadašnje NDR. Želeo bih da nešto više saznam u Novom Sadu.

Stanujete u kući od pravog kamena. Kakav je odnos između Vas i kamena? Događa li se da se i kamen u Vama nastani?

– Kamen pruža izvesnost otpornosti, čvrstine, trajanja. Lepo je stanovati u kući od lomljenog kamena, iako zimska hladnoća traje u zidovima sve do juna. Kamen – to je kamen u Davidovoj praćki, ali on za mene ne predstavlja oružje. Kamen je temeljac na kome se zida kuća i završni koji, kao poslednji, učvršćuje svod. Ja volim crveni peščanik, od njega je napravljena saborna crkva u Frajburgu. On ima rumenu, toplu boju, na kiši pocrni. On je prolazan, lista se poput kore platana, taj kamen se može zavoleti. A to, da se kamen nastani u meni – nadam se da neće. Kamen u meni, to bi značilo okamenjivanje. Užas, otpor, pobuna nisu nikakav kamen. Pobuna može biti i te kako vedra.

-----------------------------------------------------------

Pesma
* * *

Našao sam pojas njenog crvenog
kućnog ogrtača ispod stepenica
dugo nakon što je otputovala, i to noću.
Nisam više očekivao tako nizak udarac.
Da počnem da živim ni sa čim
i s jednim pojasom.

(Preveo s nemačkog Zlatko Krasni)