U svakome od nas čuči Bob Kockalone

Ljudi nisu postali od majmuna, i to niko ne spori, čak ni poricatelji teorije evolucije. Čuveni evolucioni biolog Ričard Dokins naglašava da su sve životinje međusobno srodnije nego što se ranije mislilo. Idući unazad u tminu vremena, putanja ukosnice povezuje ma koje dve, zato što svaka vrsta deli pretka sa svakom drugom vrstom.

I tako se stiže do jednog prapreteče.

Jeste li, možda, znali da naš zajednički predak živi pretežno na slanom morskom dnu (ređe na slatkovodnom)? Svakako, niste. Niko to nije mogao sve donedavno.

Naučnici iz tri zemlje (Australije, SAD i Nemačke) su, upravo, obnarodovali da je čuveni morski sunđer Bob Kockalone, u naslednom smislu, čoveku sličan, čak, 70 odsto! Nadamo se vam to neće pokvariti zadovoljstvo gledanja istoimenog crtaća, jer glavni junak nije deo naučne priče.

Običan morski sunđer, naime, ima toliko istovetnih gena ili „jedinica nasleđa”, uključujući veliki broj povezanih s raznim bolestima, pa i rakom. Budite obazrivi: on sliči, ali ne liči. A minulih dana su američki naučnici na jugu Australije pronašli ostatke prvih sunđera na Zemlji, stare 650 miliona godina.

Bez mozga i mišića

„Naslednu zbirku” (genom) našeg pradavnog rođaka, stalno nastanjenog u Velikom koralnom grebenu nadomak severozapadnih obala Australije, pažljivo su pet godina iščitavali na Univerzitetu Kvinslend. Zašto je to, uopšte, važno?

Rukovodilac istraživanja Bernard Degnan kaže da dotični višećelijski beskičmenjak, bez tkiva i organa, predstavlja „sveti gral” za odgonetanje ustrojstva i uloge matičnih ćelija u ljudskom telu.

Već na prvi pogled se ispostavilo da je iznenađujuće složen uprkos tome što je najčešće opisivan kao prost, a dugo smatran biljkom. Nema mišiće, mozak, krvotok i organe za varenje, jedini pokretni delovi su malecni bičevi koji potiskuje vodu u duplje, ubacujući mu tako hranu (bakterije i druge mikroorganizme).

Veoma skroman način opstanka u životinjskom carstvu.

Obitava u svakoj vodi, od najdubljih okeana do plitkog muljevitog priobalja, a preživeo je sve velike pomore u proteklih nekoliko stotina miliona godina.

Jednostavan spolja, a još više iznutra (samo sa evolucione tačke gledišta). Zaposeo je jednu od najstarijih grana „stabla života” na našoj planeti potičući, kao i sve životinje, od prvobitnih sunđerolikih stvorenja koja su postojala pre 750 miliona godina.

Kada su zavirili dublje u genetski koloplet, naučnici su se uverili da je kudikamo složeniji u poređenju sa uvreženim pretpostavkama: izbrojano je da ima 18.000 gena, oko 2.500 manje od čoveka (najnovija procena dostiže 20.500).

U ukupnom zbiru, to nije bogzna kolika razlika.

Genetske alatke

Ali ih je na sledećem koraku, kao u zasedi, sačekalo veće iznenađenje: mnogi su bili slični ljudskim, osobito u mišićima i mozgu, iako nijedno od toga dvoga nema! Kakvu je to smicalicu priroda smislila?

Sunđer je najmanje nalik životinjama od svih životinja, sada se ukazuje zgodna prilika da se to, u genetskom značenju, napokon odredi. Postojanje toliko preklapajućih gena ukazuje na zajedničku „genetsku opremu”, koju su sve savremene životinje, uključujući čoveka, nasledile od nekog prvobitnog organizma.

Ako sunđer, jedan od najjednostavnijih i najstarijih potomaka pradavnog pretka, nosi toliko gena, iskrsava pitanje: šta je to podstaklo usložnjavanje kod viših životinja.

U uglednom časopisu „Nejčer” osvanula je sledeća pretpostavka: posmatraju li se slične porodice gena u toku povećanja složenosti organizama – od sunđera preko morskih sasa i voćnih mušica do ljudi, uočava se da u složenijim životinjama imaju više članova. S narastanjem složenosti su se i same brojčano uvećavale.

Uprošćeno kazano, geni u organizmu podsećaju na alatke u kutiji za alat (čekić, ključ ili odvrtka). Da biste napravili nešto sasvim novo morate imati novu ili postojeću upotrebiti na drugačiji način. Tako je postupila evolucija: stvorila je veću složenost uglavnom drukčije koristeći postojeće gene ili ih malčice promenivši.

Upoznajući pojedinačne „jedinice nasleđa” naučnici će nastojati da proniknu u to kakvim su poslovima namenjene. Za početak je dovoljno da odgonetnu kako se ponašaju geni umešani u pojavu raka kod čoveka, zato što veoma sliče svojoj sabraći u sunđeru.

Bobu Kockaloneu se, dakle, poverava novi zadatak.