Poslednji ispraćaj Stjepana Bobeka

Običaj je da se o pokojniku priča sve najlepše. Ali, to nije slučaj i sa Stjepanom Bobekom (Zagreb, 3. decembar 1923 – Beograd, 22. avgust 2010), jer se o njemu najlepše pričalo tokom celog njegovog života.

Govornici na jučerašnjoj komemoraciji u Skupštini grada Beograda, uoči njegovog poslednjeg ispraćaja, na Novo groblje, gde je kremiran i gde će mu, u Aleji zaslužnih građana, biti večna adresa, samo su podsetili na ono što je celog veka pričano o fudbalskom virtuozu, velikom treneru i čoveku bez mrlje.

Prvi je govorio Ivan Ćurković, kome je Bobek bio trener dok je branio za „crno-bele”. Kao bivši predsednik Fudbalskog kluba Partizan, našeg olimpijskog komiteta i reprezentativac, kazao je, između ostalog, da je Stjepan Bobek pokazao da je fudbal igra inteligencije. O svom pokojnom učitelju, kome je odao priznanje da je najviše od svih učinio za njega, rekao je i da je svakome pružao pomoć i da za to zauzvrat nije očekivao ni – hvala.

Radmila Hrustanović, nekadašnji gradonačelnik Beograda, podsetila je da je Bobek pripadao generaciji koja je sama prala svoje kopačke i dresove, a i išla uoči „večitog derbija” na zajednički ručak sa sportskim rivalima iz suparničkog tabora. Bobek joj je ostao u pamćenju još kao devojčici kada joj je 1956. iz Italije doneo – lutku. Bio je takav i prema drugima i zato je još za života postao mit.

Vlatko Marković, predsednik Fudbalskog saveza Hrvatske, bivši fudbaler zagrebačkog Dinama i prvotimac slavne reprezentacije Jugoslavije koja je 1962. osvojila četvrto mesto na svetu, naglasio je da je Bobek velikan kojim se ponose i Beograd i Zagreb. Istakao je i da je s Bobekom broj 10 u fudbalu za sva vremena postao obeležje najvećih igrača.

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije, a pre toga i Partizana, Tomislav Karadžić opisao je Bobeka kao Mocarta u kopačkama i Botvinika na zelenom terenu. Naglasio je da je Bobek pokazao kako se majstorstvom pobeđuje i kao igrač, i kao trener.

Generalni sekretar JSD Partizan Milan Obućina je obelodanio koliko je sportista imalo to sportsko društvo, da je desetak od njih među najvećima na svetu, a da je Stjepan Bobek jedan od najvećih i najznačajnijih među njima.

Na beogradskom Novom groblju poslednja pošta Bobeku je odata uz grčku muziku. Posle Zagreba, u kome se rodio, i Beograda, u kome je živeo, Bobek je veoma voleo i Atinu, u kojoj je radio kao trener najvećih grčkih klubova, i čiju je klimu i mentalitet nosio u duši do poslednjeg dana.

A zauvek je sklopio oči, kako svedoči Ćurković, koji ga je poslednji posetio, u majici s Partizanovim grbom. Bobek je od osnivanja kluba, 4. oktobra 1945, bio njegov simbol i to će zauvek ostati.

I. Cvetković