Последњи испраћај Стјепана Бобека

Обичај је да се о покојнику прича све најлепше. Али, то није случај и са Стјепаном Бобеком (Загреб, 3. децембар 1923 – Београд, 22. август 2010), јер се о њему најлепше причало током целог његовог живота.

Говорници на јучерашњој комеморацији у Скупштини града Београда, уочи његовог последњег испраћаја, на Ново гробље, где је кремиран и где ће му, у Алеји заслужних грађана, бити вечна адреса, само су подсетили на оно што је целог века причано о фудбалском виртуозу, великом тренеру и човеку без мрље.

Први је говорио Иван Ћурковић, коме је Бобек био тренер док је бранио за „црно-беле”. Као бивши председник Фудбалског клуба Партизан, нашег олимпијског комитета и репрезентативац, казао је, између осталог, да је Стјепан Бобек показао да је фудбал игра интелигенције. О свом покојном учитељу, коме је одао признање да је највише од свих учинио за њега, рекао је и да је свакоме пружао помоћ и да за то заузврат није очекивао ни – хвала.

Радмила Хрустановић, некадашњи градоначелник Београда, подсетила је да је Бобек припадао генерацији која је сама прала своје копачке и дресове, а и ишла уочи „вечитог дербија” на заједнички ручак са спортским ривалима из супарничког табора. Бобек јој је остао у памћењу још као девојчици када јој је 1956. из Италије донео – лутку. Био је такав и према другима и зато је још за живота постао мит.

Влатко Марковић, председник Фудбалског савеза Хрватске, бивши фудбалер загребачког Динама и првотимац славне репрезентације Југославије која је 1962. освојила четврто место на свету, нагласио је да је Бобек великан којим се поносе и Београд и Загреб. Истакао је и да је с Бобеком број 10 у фудбалу за сва времена постао обележје највећих играча.

Председник Фудбалског савеза Србије, а пре тога и Партизана, Томислав Караџић описао је Бобека као Моцарта у копачкама и Ботвиника на зеленом терену. Нагласио је да је Бобек показао како се мајсторством побеђује и као играч, и као тренер.

Генерални секретар ЈСД Партизан Милан Обућина је обелоданио колико је спортиста имало то спортско друштво, да је десетак од њих међу највећима на свету, а да је Стјепан Бобек један од највећих и најзначајнијих међу њима.

На београдском Новом гробљу последња пошта Бобеку је одата уз грчку музику. После Загреба, у коме се родио, и Београда, у коме је живео, Бобек је веома волео и Атину, у којој је радио као тренер највећих грчких клубова, и чију је климу и менталитет носио у души до последњег дана.

А заувек је склопио очи, како сведочи Ћурковић, који га је последњи посетио, у мајици с Партизановим грбом. Бобек је од оснивања клуба, 4. октобра 1945, био његов симбол и то ће заувек остати.

И. Цветковић