Dži-pi-es Milka

Kapitalni radovi po gradu naterali i mene da nabavim „dži-pi-es” uređaj. Prozvao sam ga Milka i ubacio u „jugića”. I, celog leta Milka mi, umilnim glasom, na solidnom srpskom s blagim kineskim naglaskom, govori kuda da vozim. Kroz beogradske iskopine treba stići od tačke A do tačke B sa što manje prolivene „čorbe” i znoja, ostati pribran i pametan, ne pobiti se ni sa kim na tom neizvesnom putu, ne biti uhapšen i zaludu robijati, ali i sačuvati „ljutu makinu” od kvarova koji nastaju od neprestanog krndžanja po džombama metropole.

Dok izgradnja infrastrukturnih saobraćajnih objekata od nacionalnog značaja nije uzela masovni zamah i dok je „Milka” bila samo običan, bezdušni displej „TYZ 15” za navigaciju u taksiju komšije Svetozara – koji mi je, uzgred, „digitalnu mapu” prodao jer je sebi kupio napredniji model „TYZ15 lux” – moja ženica bila je glavnokomandujući navigator u porodičnim kolima i, kao Milkina preteča, bez prestanka naređivala: „Za dvesta metara stani na ćošku i sačekaj me da šacnem tašne u butiku. Za petsto metara parkiraj sa desne strane na četiri žmigavca, velika rasprodaja haljina. A sad vataj pravo kilometar i po preko Brankovog mosta do šoping mola, cene seksi veša su u totalnom kolapsu... Paziiii, bandera! Je l’ ti bre gledaš kud idemo? Oćeš da me smakneš, a?!”

Nedeljom obično ne kuvamo i krenem tako u Bulevar kralja Aleksandra po picu. Pica kod „Sokola” je „prva liga”. Topla, meka, vlažna. Ne oseća se na zagoretinu, kao kod mnogih ugostitelja. Milkica me vodi: „Vozite pravo... Za dvesta metara skrenite desno. Za pedeset metara skrenite desno. Skrenite desno!” Kad, skretanje desno zatvoreno ogradom! Milka ni ne sanja da su graditelji odsekli ulicu! Produžim pravo, a ona će: „Za osamsto pedeset metara skrenite desno...”

Vozim osamsto pedeset metara po prašini. Putara ko mrava. Bruje bušilice. Gaze valjci. Zuje kompresori. Dižu dizalice. Ako ne požurim, ohladiće mi se telefonom naručena „sokolovača”. Ješćemo panj!

„Skrenite desno! Skrenite...” Oćeš, vraga. Bager se isprečio! Gura brdo zemlje. Produžavam. Milka ćuti. Sigurno misli da je vozač „šano dušo”.

Na skretanju u jedinu preostalu desno, radnik me zastavicom usmerava dalje: istovaruju cevi sa šlepera! Nastavljam pravo. Oladi mi se pica! U Malom Mokrom Lugu zaokrećem, vraćam se. Putujem preko Konjarnika, Crvenog krsta, prikradam se ispotiha sredini najduže gradske ulice. Zar familija da ostane bez ručka! Pa deca su navikla na „Sokolov” specijalitet. Dajem gas. Obilazim uzgredne prepreke, rupčage za gasovod u uličicama koje se ulivaju u bulevar. Milkica se vraća iz „nesvesti”. Sračunala da sam prešao 21 kilometar da se domognem omiljene klope. „Za petsto metara skrenite levo. Za trista metara...” šljaka Milkica. „Levo! Skrenite levo!” Ubrzava. Nervira se. Normalno, kad je stari model. Zato je Svetozar sebi i kupio „luks”. Prozvao ga Karmen! Da mu dojavi radove na putu. Zagušenje saobraćaja. Usko grlo. Rampu. A meni uvalio staromodnu Milku! Samo ponavlja „Skrenite levo!” Kao moja žena: „Zaustavi, butik!”

Policajci prosleđuju vozila od „Đerma” ka Cvijićevoj pa na „Pančevac”... Moja „sokolovača” ode drugome! E, neće moći! Nema šta za picu neću uraditi!

Okrećem „crvenu munju” u Krnjači preko pune linije. Rulam stotkom ka Bogosloviji. Pičim žutom trakom u Ruzveltovoj. Na dva točka skrećem pored zaprepašćenog Vuka. „Za dvesta metara...” Stižem pred Depo. Ostavljam Milkicu da čuva „jugića” nasred kolovoza. Trube sirene. Pršte psovke. Preskačem ogradu. Jure me građevinci. „Samoubica!” dovikuje predradnik. Hodam po toplovodu. Preko daske. Gazim armaturu. Forsiram reku svežeg asfalta. Hrpu šuta. Ulećem kod „Sokola”. Preuzimam svoju milu „kapričiozu”. Otvaram kutiju. Mmmm... Divota. Sipam kečap. Trusim origano. Topla je. I, stvarno, uopšte nije zagorela!

Darko Kalezić