Zauvek zahvalna Ljubiši Samardžiću

Glumački talenat Kaline Kovačević (27) dokazan je još pre šest godina. Ona je tada, za svoju prvu veliku filmsku ulogu, dobila – tri značajna priznanja: „Zlatnu mimozu” na festivalu u Herceg Novom, pa „Caricu Teodoru” na filmskoj smotri u Nišu i nagradu grada Beograda za doprinos kulturi. I sve ovo za ulogu Anice u filmu „Jesen stiže, Dunjo moja” Ljubiše Samardžića, čuvenog glumca i velikog reditelja!

Kalina je rođena u braku glumice Ljiljane Blagojević i dramskog pisca Siniše Kovačevića, pa geni čine svoje, ali od nje je filmsku glumicu stvorio isključivo Ljubiša Samardžić.
Njih dvoje, Kalina i Ljubiša, su sem u filmu „Jesen stiže…” bili zajedno i u filmovima „Konji vrani” i „Bledi mesec”, a sad je u toku snimanje njihovog četvrtog zajedničkog filma „Miris kiše na Balkanu”, po istoimenom delu istaknute književnice Gordane Kuić.

Kalina se predala umetnosti od malena. Završila je osnovnu muzičku školu, pa veći deo gimnazije, a potom i glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Svira klavir. Lepo peva. Gotovo profesionalno igra uz sve ritmove. Govori i dva strana jezika: engleski i španski. Kad ne radi putuje po Srbiji i svetu. Još se nije udala, ali, nije sama…

Kakav je miris kiše na Balkanu?

Fantastičan. U to ćete moći da se uverite već u decembru. Snimanje serije od petnaest epizoda i filma je u toku i trajaće do kraja oktobra. Ljubiša Samardžić je formirao ekipu od oko sto glumaca. Snima se u Beogradu, Sarajevu, Milanu i Dubrovniku. Igram jednu od glavnih uloga. Priča se dešava u porodici Salom, a ja sam Nina, jedna od pet sestara koje čine tu porodicu.

Da li ste upoznali Gordanu Kuić?

Imala sam čast da razgovaram s piscem romana po kome snimamo ovaj film. Tumačim lik žene koja je postojala i koja je bila tetka gospođe Kuić. Zato sam želela da znam kakva je Nina bila. Taj razgovor mi je mnogo pomogao.

A kako sve to „slika” Samardžić?

Kao vrhunski glumac Ljubiša tačno zna kako sad, kao reditelj, može u glumcu da isprovocira ono što mu je potrebno za određeni kadar i tok cele priče. Značajno je, isto tako, što ima toliko pozitivne energije u sebi da je motor čitave ekipe. A kad je o meni reč zahvalna sam mu do kraja života. Dao mi je šansu u filmu „Jesen stiže, Dunjo moja” kad sam, kao student treće godine glume, bila niko i ništa!

Šta pamtite iz vremena odrastanja?

Iako sam jedinica nisam odrastala sama. Bila sam često sa dve sestre od tetke Vesne, očeve sestre, koja živi u Sremskoj Mitrovici. A tu su mi bili baka Katica i deda Stevan Kovačević. Sa njima sam provodila po nekoliko meseci. Imali su kuću, dvorište puno cveća, vinograd na Fruškoj gori... Bakin brat Slavko je u selu Manđelos imao krave i konje... Išla sam više bosa, nego obuvena... Kući sam se uvek vraćala, kako je baka govorila „zdravo debela”...

Šta vam je dalo pozorište u kući?

Očevi i majčini prijatelji su za mene uvek bili samo obični ljudi. A i majka me često sklanjala iz tih kućnih gužvi. I nikad nisam bila opterećena time što su moji roditelji značajni na javnoj sceni. Ni otac, ni majka me nikad nisu vodili na svoje probe. Kad su odlazili iz kuće govorili su mi: „Idemo na posao, vidimo se”...

Ko vas je izveo na javnu scenu?

Imala sam desetak godina kad sam gledala televizijsku emisiju „Dok anđeli spavaju”. Gost emisije bio je Mika Aleksić koji je pričao o lepom ponašanju, kulturi, životu... Ova priča me osvojila i pošla sam u tu dečju školu glume. U njoj je bilo obavezno da se nedeljno čita jedna knjiga, išli smo zajedno u pozorište, pisali smo dnevnik, pričali o vaspitanju, pa i o glumi...  Ali, ja sam ovu Mikinu školu doživela kao školu života. Jer, učili smo i šta je to kritika, odnosno tuđi stav o nama koji nam, ponekad, neće prijati...

A kako je bilo kasnije?

Posle trećeg razreda gimnazije položila sam prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. U gimnaziji sam imala probleme sa nekim profesorima. Osoba sam koja ne prihvata lažni autoritet, onaj koji se gradi na strahopoštovanju. Priznajem autoritet samo onome koji poseduje znanje, kulturu ponašanja, lepo vaspitanje, dobre namere... Zato mi je gimnazija, zbog nekih profesora, ostala u ružnom sećanju. Ali, kao student glume znala sam samo za dobre odnose i dobre ocene. Prosek mi je bio – devet i po!

Ko vam je primer za ugled?

Oduvek je to bila Meril Strip. Ona je, po meni, najbolja glumica Holivuda svih vremena. Setite se samo filma „Mostovi okruga Medison”... Posebno one scene kad ona, u kolima, s onim u koga se zaljubila, odlučuje da li će otići s njim, tamo gde je vodi srce, ili će izaći iz kola, vratiti se mužu i poći utabanom stazom na koju joj vaspitanje ukazuje... Sve to Meril je ispričala pogledom, jer oči su ogledalo duše ... A od mlađih glumica na mom spisku najboljih je Kejt Blanšet.

Kako vam prija samački život?

Osećam se fenomenalno u svom malom stanu na zemunskom keju. U tom  otklonu od roditelja, ali ne samo stambeno već i finansijskom, nalazim se već sedam godina. Naravno svi smo u Zemunu, uz kej, ali na tri strane. Na jednoj su Siniša i Ljilja, na drugoj sam ja, a na trećoj baka Spasenija, mamina majka. Da mi baka nije ovde bilo bi mi mnogo teže. Uz nju sam odrasla, ona me othranila. A tu, na zemunskom keju, šetnjom uz Dunav, često odmaram telo i dušu pre i posle svakog rada. Tu se nalazim sa prijateljima i meni dragom osobom...

Koji sport je vaš?

Igrala sam odbojku u zemunskoj Mladosti. A sad se baš bavim sportom intenzivno. Imam svog trenera. To je Tamara Đokić. Sve se to događa u jednom fitnes klubu. Treniram tri puta nedeljno i to mi je sasvim dovoljno. Imam kondicione treninge, pa kardiotreninge... Često vozim bicikl... Trening mi je i trčanje sa mojom Kirom, ženkom dobermana...

Da li se ponekad preispitujete?

Nikad to ne činim. O svemu što je završeno nikad ne razmišljam na drugi način. Moj životni stav je da – završenom poslu mane nema. Ne želim da protraćim život preispitujući se.

O čemu sanjate?

Volim da putujem. San mi je da odem do Južne Amerike, posebno do Brazila. Volela bih da šetam ulicama Rio de Žaneira. Sanjam, isto tako, i o odlasku na Kubu. Ovoga leta nisam bila na odmoru, ali kad završimo priču o „Mirisu kiše na Balkanu” otputovaću u neke toplije krajeve na desetak dana.

Šta je za vas uspeh?

Stići tamo gde sam krenula. Nikad sebi ne bih oprostila da negde krenem, a da tamo ne stignem. Osoba sam koja ni jedan posao ne ostavlja nezavršenim. Nikad mi se to ne događa.

Koju reč posebno poštujete?

Moja dragocena reč je – vera. Vera u život, u ljude, u Boga...  Vernik sam. To doživljavam kao nešto što pripada samo meni. Zato o tome ne želim mnogo da pričam. Pri boravku u crkvi tražim mir u sebi. Za mene je to svečani trenutak...

Šta je za vas gluma?

Meni je gluma posao, a ne način vođenja života. Onog momenta kad završim sa radom glumu ostavljam i živim jedan sasvim normalan život sa meni dragim ljudima, sa kojima sam odrasla ili ih kasnije upoznala. Ljude delim po njihovim karakterima i postupcima, a ne po njihovim zanimanjima.

Koji deo tela oblačenjem prikrivate?

Talenat je i osećaj za meru. Znači u oblačenju, a i u ponašanju, u svemu u životu, bitna je samo mera. Onaj ko nema osećaj za meru može često da se nađe u problemu. To su nezgodne situacije, jer sve može i drugačije da se protumači. Ja nemam taj problem.

Koja emocija je najsnažnija?

To je ljubav koja je večita tema ukupne umetnosti. Ljubav nam daje energiju koja sve može da pokrene. Na drugom mestu je strah, pre svega, od smrti. Ove dve emocije su suprotne, ali se i prožimaju, i česta su tema književnih dela.

Imate lep život, a ljubav?

Imam i ljubav, ali nisam zaljubljive prirode. Nisam od onih žena koje se lako predaju. Meni je za ljubav potrebno vreme... Roditelji su mi pravi primer za ljubav. U ponašanju mog Siniše sam videla kakav je čovek koji voli ženu. Ali, i moja  Ljilja je na najlepši način tu ljubav umela da primi i uzvrati... I tako to oni čine već tridesetak godina. Bila bih vrlo srećna kad bih ostvarila takvu vezu...

Gde sebe vidite kroz deset godina?

Vidim sebe kao majku troje dece. Smatrala bih da sam veoma neuspešna ako u trideset sedmoj godini ne budem imala decu. A profesionalno bih volela da igram u nekom španskom ili ruskom filmu. Nisam od onih koji sanjaju o Holivudu... Hvala Vam na lepom razgovoru. Vidimo se kroz deset godina...     ¶