Ko će kome ako ne svoj svome

Ma kako to izgledalo neverovatno, samo nekoliko meseci posle referenduma za otcepljenje, efikasnost donošenja uredbi i zakona u sferi zapošljavanja, rada i radnih odnosa, koji se odnose na strance, u Crnoj Gori je na evropskom nivou, za primer mnogima, pa i nama.
Bilo da je u pitanju ekonomija, biznis, rad na naučnom polju ili samo najprostiji sezonski posao, svi koji nemaju ličnu kartu novoproklamovane države moraće da plate taksu za tu privilegiju. Od inostrane zarade, sami ili njihov poslodavac, moraće da odvoje sredstva u iznosu od 2,5 evra za svaki dan proveden na radu u nezavisnoj Crnoj Gori. Tih nepunih 80 evra mesečno po radniku ne izgleda puno, ali svaki od poslića, malih ili velikih biznisa koje naši ljudi rade na obalama, a zdušno su pozivani da ulože novac i znanje u najmlađu "of-šor" zemlju Mediterana koja je u ona smutna vremena, devedesetih, reklamirana kao poreski raj, može da bude znatna stavka – ako vaš bilijar klub, kancelarija, privatna lekarska praksa ili značajna uvozno-izvozna firma broji deset, sto ili više, fiktivno ili stvarno zaposlenih. Tada sve priče o "Kajmanskim ostrvima Evrope" padaju u vodu i liče na ovu "bez-pitanja-o-poreklu-novca-i-notaxe-državicu" samo u imenu sa prefiksom vrste predatora spremnih da pojedu svakog, pa i sopstvenu vrstu.

Najgore su, naravno, prošla velika turistička preduzeća koja imaju imovinu na obalama Jadrana, a sada se u bratskoj državici vode kao "društva sa inostranim kapitalom". Iako su potraživali blagovremeno od Zavoda za zapošljavanje Crne Gore određeni broj radnika svih potrebnih struka, uvek su to bile neprikladne zamene ili je bilo nemoguće pronaći dovoljan broj ljudi za poslove fizičkih radnika, čistača plaže ili druge nekvalifikovane radne snage, pa su bili prinuđeni da ih dovode iz Srbije pa čak i iz drugih država (Rumunije, Bugarske, Ukrajine). Otud sada imaju od 500 pa sve do 1.000 "uvezenih" sezonaca, koji dnevno koštaju i do dve hiljade evra, što je mesečno ravno nečijem trgovinskom ili menadžerskom uspehu u sklapanju dobrog posla.

Nije nimalo čudno što neko štiti radno sposobno stanovništvo i moguća radna mesta svoje nove države. To rade na razne načine sve zemlje sveta ne bi li zaštitile fond poslova od najezde jeftine radne snage iz manje razvijenih zemalja. Ali, ako novonastala zemlja na karti sveta ne pravi izuzetke, pogotovu sa firmama iz nekadašnje zajedničke države koja poseduje imovinu na obalama Crnogorskog primorja, a želi da privuče strane investicije, ovakvi potezi predstavljaju zapravo samo svojevrsni porez na pravo da neko zarađuje u nekadašnjoj zajedničkoj zemlji.

Možda je najjednostavnije objašnjenje za to u podacima koji se nalaze na vrlo ažurnim i dobrim sajtovima crnogorskih institucija zaduženih za ovu problematiku, gde se ponosno obaveštava vaskoliki puk da je stopa nezaposlenosti u Crnoj Gori smanjena sa 20,04 na 14,83 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a da je broj zaposlenih nerezidenata porastao za čak 43,96 odsto. Broj od 30.563 nerezidenta pomnožen sa taksom i samo tri meseca godišnje, daje fantastičan podatak od nepunih sedam miliona evra koje država ubire na ime ovog poreza, a koji znatno smanjuje zaradu svima koji su ranije hteli a sada možda moraju da posluju u stranoj zemlji.

Neko će sigurno reći da je to nevelika suma da bi se zbog nje dizala prašina, ali kada se zna da većinu tih ljudi čine naši građani i naša preduzeća, onda ništa nije dovoljno malo da bi bilo zanemareno. Možda je to samo način da se nekako ipak naplati porez i podmaže "trn u crnogorskom oku" u vidu srpske imovine u Crnoj Gori ne bi li nekako sam lakše ispao.