Ко ће коме ако не свој своме

Ма како то изгледало невероватно, само неколико месеци после референдума за отцепљење, ефикасност доношења уредби и закона у сфери запошљавања, рада и радних односа, који се односе на странце, у Црној Гори је на европском нивоу, за пример многима, па и нама.
Било да је у питању економија, бизнис, рад на научном пољу или само најпростији сезонски посао, сви који немају личну карту новопрокламоване државе мораће да плате таксу за ту привилегију. Од иностране зараде, сами или њихов послодавац, мораће да одвоје средства у износу од 2,5 евра за сваки дан проведен на раду у независној Црној Гори. Тих непуних 80 евра месечно по раднику не изгледа пуно, али сваки од послића, малих или великих бизниса које наши људи раде на обалама, а здушно су позивани да уложе новац и знање у најмлађу "оф-шор" земљу Медитерана која је у она смутна времена, деведесетих, рекламирана као порески рај, може да буде знатна ставка – ако ваш билијар клуб, канцеларија, приватна лекарска пракса или значајна увозно-извозна фирма броји десет, сто или више, фиктивно или стварно запослених. Тада све приче о "Кајманским острвима Европе" падају у воду и личе на ову "без-питања-о-пореклу-новца-и-notaxe-државицу" само у имену са префиксом врсте предатора спремних да поједу сваког, па и сопствену врсту.

Најгоре су, наравно, прошла велика туристичка предузећа која имају имовину на обалама Јадрана, а сада се у братској државици воде као "друштва са иностраним капиталом". Иако су потраживали благовремено од Завода за запошљавање Црне Горе одређени број радника свих потребних струка, увек су то биле неприкладне замене или је било немогуће пронаћи довољан број људи за послове физичких радника, чистача плаже или друге неквалификоване радне снаге, па су били принуђени да их доводе из Србије па чак и из других држава (Румуније, Бугарске, Украјине). Отуд сада имају од 500 па све до 1.000 "увезених" сезонаца, који дневно коштају и до две хиљаде евра, што је месечно равно нечијем трговинском или менаџерском успеху у склапању доброг посла.

Није нимало чудно што неко штити радно способно становништво и могућа радна места своје нове државе. То раде на разне начине све земље света не би ли заштитиле фонд послова од најезде јефтине радне снаге из мање развијених земаља. Али, ако новонастала земља на карти света не прави изузетке, поготову са фирмама из некадашње заједничке државе која поседује имовину на обалама Црногорског приморја, а жели да привуче стране инвестиције, овакви потези представљају заправо само својеврсни порез на право да неко зарађује у некадашњој заједничкој земљи.

Можда је најједноставније објашњење за то у подацима који се налазе на врло ажурним и добрим сајтовима црногорских институција задужених за ову проблематику, где се поносно обавештава васколики пук да је стопа незапослености у Црној Гори смањена са 20,04 на 14,83 одсто у односу на исти период прошле године, а да је број запослених нерезидената порастао за чак 43,96 одсто. Број од 30.563 нерезидента помножен са таксом и само три месеца годишње, даје фантастичан податак од непуних седам милиона евра које држава убире на име овог пореза, а који знатно смањује зараду свима који су раније хтели а сада можда морају да послују у страној земљи.

Неко ће сигурно рећи да је то невелика сума да би се због ње дизала прашина, али када се зна да већину тих људи чине наши грађани и наша предузећа, онда ништа није довољно мало да би било занемарено. Можда је то само начин да се некако ипак наплати порез и подмаже "трн у црногорском оку" у виду српске имовине у Црној Гори не би ли некако сам лакше испао.