Preminuo glumac Rade Marković

Glumac Rade Marković preminuo je u 89. godini u Zaboku, u Hrvatskoj, rečeno je juče Tanjugu u Ministarstvu kulture Srbije. Rade Marković, rođen 1921. godine u Beogradu, studirao je Tehnički a zatim Filozofski fakultet u Beogradu, ali se posvetio glumi, igrajući najpre u amaterskoj grupi na Kolarcu.

U Beogradskom dramskom pozorištu igrao je više od deceniju i po, često u predstavama sa svojom suprugom Oliverom Marković. Ostvario je mnoge uloge u pozorištu, na filmu i TV, režirao je dva dokumentarna filma, i bio i profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Vreme i mesto sahrane naknadno će biti objavljeni.

Tanjug

-----------------------------------------------------------

Posvećenost glumi do poslednjeg daha

Rade Marković je bio jedan od najpostojanijih umetnika srpskog glumišta – na filmu je odigrao 80 uloga; a u pozorištuoko 100 uloga, a preminuo je pripremajući novu ulogu u predstavi „Tri sestre” Ivane Vujić

Do poslednjeg daha, glumac Rade Marković bio je posvećen umetnosti glume. Prema rečima pozorišne rediteljke Ivane Vujić, Rade se pripremao da igra u predstavi „Tri sestre” koju ona priprema, u kojoj je specijalno za njega napisan i adaptiran lik A. P. Čehova. Prema njenim rečima, taj tekst poneo je sa sobom i u Zakobu, gde je otputovao na odmor. Na pozorišnim daskama, Rade Marković je igrao i posle odlaska u penziju, a premijera komada „Zlatno tele” u Narodnom pozorištu u Beogradu, u kojem je trebalo da igra, na osnovu tekstova Iljfa i Petrova i u režiji sina Gorana Markovića, zakazana je za 6. oktobar.

U jugoslovenskom i srpskom filmu, Rade Marković je bio nosilac modernog, svedenog stila glume i bio je među retkim glumcima koji je svojim opusom uspeo da obuhvati praktično sve epohe naše kinematografije. Kao filmski glumac debitovao je 1948. ulogama skojevca-ilegalca Miše u filmu „Besmrtna mladost” Vojislava Nanovića i nedozrelog muža Tonce u filmu „Sofka” Radoša Novakovića, da bi tokom karijere bio zapažen po glavnim ulogama ili sporednim rolama, uglavnom autoritativnih ličnosti.

Sa mnogim domaćim autorima snimio je po nekoliko filmova: Nanovićem (čuveni „Čudotvorni mač”), Novakovićem, Sojom Jovanović, Jovanom Živanovićem, Purišom Đorđevićem, Hajrudinom Krvavcem, Aleksandrom Đorđevićem... Sa Miodragom Mićom Popovićem snimio je čuvena dela: „Roj”, „Hasanaginicu” i „Delije”, nezaboravna je njegova kreacija Draže Mihajlovića u Stamenkovićevoj „Klopci za generala”, a pored likova rukovodilaca Coleta i Miloja u delima „Variola vera” i „Majstori, majstori” Gorana Markovića, sarađivao je i sa Slobodanom Šijanom u „Kako sam sistematski uništen od idiota” i u „Dečku koji obećava” u kojem je ostvario lik oca glavnog junaka Slobodana Miloševića.

Marković je bio aktivan i tokom devedesetih i dvehiljaditih godina. Ostvario je niz uloga, poput onih u „Ubistvu s predumišljajem” Gorčina Stojanovića” ili „Zemlja istine ljubavi i slobode” Milutina Petrovića u kojem je autor načinio svojevrsni omaž Radetovom klasiku „Čudotvorni mač”, a poslednju filmsku ulogu imao je u komediji „Mi nismo anđeli 2” Srđana Dragojevića, 2005. godine.
Rade Marković je jedan od najpostojanijih umetnikasrpskogglumišta u periodu od Drugog svetskog rata do danas – na filmu je odigrao 80ulogu; u TV dramama iserijama 60; učestvovao je u 180radio drama, a na pozorišnim scenama ostvario je oko 100uloga. Kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu izveo je četiri klase sa ukupno 39 studenata.

Tokom pet decenija glumačkog prisustva, Marković je stekao nepodeljena priznanja kritike, publike i kolega zbog najmanje dva razloga: duboke odanosti i pune posvećenosti pozivu, što je najčešće donosilo vrhunska ostvarenja, kao i neposustalog traganja za novim, savremenim i modernim glumačkim izazovom i izrazom, kojim je nastojao da pomeri standarde u glumi u čemu je bio jedan od tvoraca avangardnih pozorišnih puteva u našoj sredini.

Nagrađen je svim najznačajnijim stručnim i društvenim nagradama i priznanjima: Sterijinom nagradom, Pulskim Arenama (čak tri), Oktobarskomnagradomgrada Beograda, Dobričinim prstenom...

I. Aranđelović

NA VEST O SMRTI

PURIŠA ĐORĐEVIĆ, reditelj

Imao sam sreću da radim deset filmova sa Radetom, a počeli smo zajedno u „Filmskim novostima”. Kao čovek i glumac, uvek je bio u filmu, i uvek je tačno znao tekst i onaj svoj dodatak koji je krasio njegovu glumu. Sa njim sam uvek snimao samo po jedan dubl. Poslednji kadar Radeta Markovića biće večita uspomena na njega i njegovo delo – izjavio je juče Puriša Đorđević koji je za „Politiku” podsetio da je Rade Marković od njega uzeo tekst „Devojka” i pre nego na filmu, postavio ga na pozorišnim daskama – osnivajući 1955. godine prvu privatnu dramsku družinu „A” u kojem su bili i Olivera Marković, Mića Tomić i Voja Mirić.

NIKOLA STOJANOVIĆ, reditelj i profesor Istorije filma

Apsolutno neodoljiv, harizmatičan glumac ogromnog raspona u lepezi raznolikih karaktera koje je ostvario kako u pozorištu, tako i na filmu. Upoznali smo se davno, početkom šezdesetih, a već je bio junak mog detinjstva kao nezaboravni Nebojša u filmu „Čudotvorni mač” Voje Nanovića iz 1950. Kasnije smo nastavili razgovore o umetnosti, filmu i glumi, kao kolege profesori na novosadskoj Akademiji umetnosti. Imali smo obostranu želju da zaigra barem jednom u nekom mom filmu. Bio je to „Belle Epoque” sniman 1990, a prikazan tek 2007. godine. Besprekorni profesionalac i veliki umetnik glume koji je potpuno izgarao u svakoj ulozi bez obzira da li je epizodna ili glavna.

IVANA VUJIĆ, pozorišna rediteljka

Rade Marković napustio nas je u sred priprema za predstavu „Tri sestre”. Pripremao se za ulogu Čehova koji promatra svoje tri sestre – Radu Đuričin, Branku Petrić i Ružicu Sokić. Poneo je i tekst sa sobom na odmor u Hrvatsku gde je preminuo. Našu predstavu sigurno ćemo posvetiti Radetu, a on će se pojaviti glasom iako nije fizički prisutan. Naša predstava je trebalo da se igra 27. novembra, a sigurno je da će jedna scena u Beogradu dobiti naziv po Radetu Markoviću i biće specifičan oblik teatra.

RUŽICA SOKIĆ glumica

Ja računam svoju biografiju od datuma kada sam igrala u BDP sa Radetom Markovićem kao početnica, devojčica u „Uspomeni na dva ponedeljka”. Sticajem neke sudbine, 50 godina družila sam se sa Radetom i privatno i profesionalno, bila sam mu kuma. Ponosna sam što me prihvatio kao prijatelja. Cela njegova porodica me je prihvatila i to mi mnogo znači. On je zaista jedna izuzetna pojava u našoj umetnosti. Bio je gospodin i otišao je kao gospodin. Rade je bio introvertan čovek, džentlmen, a postigli smo visok stepen otvorenosti i prijateljstva. Ne mogu da verujem da ga više neću videti. Podsećao me je na Acu Popovića.