Umiveni u Brisel

Sapun dovoljno veliki da bi Srbija mogla sa sebe da zbriše višedecenijske naslage industrijskog zagađenja i umivena stupi u briselsko predvorje – košta barem oko četiri milijarde evra. Ekološki kriterijumi za prijem u članstvo EU izuzetno su strogi. Trećina propisa koje moramo usvojiti ako želimo da budemo ozbiljan kandidat jesu akta koja regulišu zaštitu životne sredine. To je još oko 400 akata, koja treba da budu donesena do 2012. godine.

Papirologija je ipak lakši deo posla. Izgradnja neophodnih postrojenja i osavremenjivanje tehnologije stajaće i više od četiri milijarde evra, koliki račun očekuje Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Dvesta miliona evra, na primer, nužno je samo za podizanje fabrike za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu. Ali, čitavih 700 miliona biće potrebno da se dovrši kanalizaciona mreža u glavnom gradu, bez koje ni postrojenje ne vredi mnogo. Pošto se otpadne vode gotovo nigde ne prečišćavaju a septičke jame su svuda neophodne, pravi iznos za celu Srbiju, samo u ovoj oblasti, skače do fantastičnih deset milijardi evra.

Drugim rečima, više resora bi moralo da sabere svoje buduće troškove kako bi se znalo koliko skupo će nas stajati dugogodišnja nebriga za ekologiju.

– Na međunarodne fondove sve više možemo računati, naročito kada Srbija postane kandidat za ulazak u EU – kaže Nebojša Pokimica, pomoćnik ministra, ne precizirajući o kojim sumama je reč.

Osim Republike, i lokalne samouprave moraju štošta da ulože, ali nešto manje od trećine opština i gradova još nije formiralo ni svoj fond za tu namenu, što verovatno znači da na ekološkim projektima, zbog siromaštva, za sada i ne rade. Pre oko godinu i po konstatovano je kako je jedna trećina „ekoloških dinara” iz lokalnih budžeta trošena na sve, osim za životnu sredinu.

Ni tu nije kraj troškovima jer će u zaštitu životne sredine ogromna sredstva morati da ulože i privrednici. Oko 150 preduzeća trebalo je još 2004. godine da počnu unapređivanje svoje tehnologije kako bi dobili integrisanu dozvolu koja potvrđuje da su ekološki bezbedna. Rok im je 2015. godina a do sada su se samo tri kompanije osetile spremnim da podnesu zahtev za dozvolu.

– U početku su preduzeća pokazivala veliku volju da rade na tome a onda je došla ekonomska kriza – navodi Pokimica.

Od privatnika se ipak mnogo očekuje u zaštiti životne sredine pošto država nema finansijske snage da sama sve uredi. Zato je važan zakon o komunalnoj delatnosti, čijim će se usvajanjem, predviđenim za oktobar, stvoriti uslovi za javno-privatno partnerstvo. Koncesije su već izdate za upravljanje otpadom u četiri opštine a ima firmi zainteresovanih i za upravljanje komunalnim i otpadnim vodama, ukazuje Pokimica.