Negde niz put

Robert Plant je vojnik rokenrola. Božanski status stavio je u službu muzike. „Zlatni bog”, kako su ga zvali, i najveći frontmen roka postao je trubadur, minstrel, putujući pevač. Površnim konzumentima rokerskih artefakata otkriva zapostavljeno folk, kantri i bluz nasleđe. Radi to sa fanovskom posvećenošću. Album „Raising Sand” iz 2007. godine, koji je snimio sa Alison Kraus, bio je apsolutni trijumf. Stvar se ponavlja i sa novim albumom. Nedavno se pojavio pod imenom „Band of Joy”.

Za ovu priliku Plant se lišio usluga Ti Boun Barneta i Alison Kraus. Njihov jake umetničke ličnosti doprinele su kvalitetu prethodnog albuma, ali su ga istovremeno učinile manje Plantovim delom a više zajedničkim poduhvatom. Da bi albumu „Band of Joy” dao izraženiji lični pečat, angažovao je kao glavne saradnike Badija Milera i Peti Grifin, podjednako snažne, ali diskretnije, muzičke persone.

Album „Band of Joy” je, kao i njegov prethodnik, sastavljen od tzv. obrada. Pesme su izabrane sa izuzetnim rafinmanom. Zamke eklekticizma prevaziđene su jasnim kriterijumom. Sve pesme poseduju rokersko-poetsko-filozofski supstrat koji na ubedljiv način govori o ljubavi, životu, smrti i umetnosti.

Činjenica da su izabrane dve numere – „Silver Rider” i „Monkey” – iz repertoara „slowcore” benda „Low” govori da je sve dobro smišljeno. One cure iz zvučnika kao zlokobna magluština, prekrivaju poznate predele, donose osećaj izgubljenosti koji inspiriše potragu za novim orijentirima. Na drugom kraju su klasične soul i bluz teme – „You Can’t buy Me Love”, „Falling in Love Again” i „Central Two-O-Nine” – i tradicionalni folk napevi „Cindy, I’ll Marry You Someday” i „Satan Your Kingdom must come Down”. Poslednja pesma iz pera Taunsa van Zanta „Harm’s Swift Way” i numera „The only Sound that Matters” nepoznatog teksaskog benda Milton Mapes, zajedno sa napevima Ričarda Tompsona („House of cards”) i sastava Los Lobos („Angel Dance”) kompletiraju repertoar.

Dovođenje u vezu naslova albuma „Band of Joy”, što je zapravo ime prvog Plantovog benda, koji je sa Džonom Bonemom predvodio tokom tinejdžerskih, birmingemskih dana, i sadržaja pesme „Even this Shall Pass Away” kojom se album završava, najbolje će se razumeti tematski okvir ovog dela. Spomenuta pesma predstavlja slobodnu, rokersku obradu istoimene poeme viktorijanskog pesnika Tiodora Tiltona, koja govori o prolaznosti stvari, života, slave i ljubavi. Put koji vodi od mladalačke ushićenosti do pozne životne rezigniranosti Plant je predočio sa mangupskim šarmom i elegantnom lakoćom.

Glavni kvalitet albuma „Band of Joy”, kao i prethodnog, ipak je nešto drugo. On, naime, u istu ravan stavlja rok zvezdu i pasioniranog ’slušača’ koji se, sa rok muzikom u ušima, spušta na dno sopstven ličnosti. Oba lika su na istom poslu. Tragaju za samim sobom izgubljenim negde niz put.