Stari kov

Sid Selvidž i Tav Falko su jedini preživeli članovi kružoka čiji su članovi ispitivali mogućnost rokerske transformacije muzičke tradicije Memfisa. Obojica su se oglasili novim albumima. O Falkovom delu „Conjurations: Seance For Deranged Lovers” već se pisalo u ovoj rubrici. Selvidžov novi album „I Should Be Blue” se nedavno pojavio. Njime je još jednom potvrđeno posebno mesto koje ovaj autor zauzima. Njegovi kompanjoni – Dikinson, Čilton, Falko, Bejker – pristupali su spomenutoj tradiciji mešajući rokersku buntovnost, južnjačku dekadenciju i umetničku avangardnost. Selvidža je zanimalo šta će se desiti sa tim nasleđem ukoliko se podvrgne finoj artističkoj obradi i zanatskoj perfekciji.

Album „I Should Be Blue” je prvi koji je Selvidž snimio posle smrti Džima Dikinsona. Ovo je važan podatak jer su njihove karijere bile blisko povezane. Obojica su bili članovi fenomenalnog benda „Mud Boy & The Neutrons”. Dikinson je producirao Selvidžov prethodni album „A Little Bit Of Rain” iz 2003. godine. Takođe je kao muzičar učestvovao u snimanju kultnog albuma „Twice Told Tales” koji je izašao 1993. godine u okviru čuvene edicije „American Explorer”.

„Ja sam folk pevač na način na koji su to Dejv van Ronk i Džesi Kolin Jang. Jedina razlika između mene i njih je u tome što je u mom slučaju sve filtrirano kroz memfiski senzibilitet”, rekao je svojevremeno Sid Selvidž.

Stvari i dalje tako stoje. Samo što je ovog puta „zavrtanj stegnut za okretaj više”. Angažovanje producenta Dona Diksona je to uslovilo. Ovaj studijski velemajstor, koji je zajedno sa Mičom Isterom stvorio zvuk sastava R.E.M., Selvidžovoj muzici je dao novu dimenziju. Patricijski tradicionalizam povezan je sa novim rokerskim horizontima. Doprinos je dala i Ejmi Spis, mlada folkerka koja je sa Selvidžom otpevala četiri sjajna dueta.

Repertoar ima dva dela. Jedan je sastavljen od poznatih pesama drugih autora, a drugi čine originalni Selvidžovi napevi. Pesma engleskog trubadura Donavana „Catch The Wind” najveće je repertoarsko iznenađenje. Selvidž nikada nije pevao pesmu koja ne pripada američkom muzičkom nasleđu. Setne ljubavne niti koje se provlače kroz ovaj napev zatreperile su na neočekivani način.

Slično je i sa pesmama koje nose potpise velikih autora kao što su Tauns van Zant („I’ll Be Here In The Morning”), Tim Hardin („Don’t Make Promises”), Fred Nil („The Dolphins”) i Tom T. Hol („That’s How I Got To Memphis”). Zvuče sveže i originalno i pored toga što smo ih sto puta čuli u raznim izvođenjima. Selvidžov jedinstveni pevački stil, na čijem je jednom kraju bluzerska oporost, a na drugom anđeoski falset oslobođen zemljine teže, pretvara ih u himne ljudskoj postojanosti.

Bob Dilan je najpoznatiji Selvidžov fan. Album „I Should Be Blue” pokazuje zašto je tako. Niko ne čuje i ne izvodi ovu muziku kao ovaj južnjački džentlmen starog kova.