Nesreća koja se, srećom, nije dogodila

Nije uobičajeno da se u naslovu neke kompozicije nađu reči koje se u daljem tekstu nigde ne pominju. Ipak, upravo to je slučaj sa prvim velikim hitom australijske grupe „Bi džiz“ („Bee Gees“) – „Rudarska nesreća u Njujorku 1941.“ („New York Mining Disaster 1941“).

„Naprežem uši ne bih li uhvatio bilo kakav zvuk. Možda neko kopa pod zemljom, ili su već svi digli ruke i otišli kući na spavanje, sa ubeđenjem da su oni koji su nekada bili živi do sada već sigurno pokojni...“ praktično je sve što asocira na dramu u rudarskom oknu. Nigde pomena ni o Njujorku, ni o godini nesreće. I zaista, kako su mnogo kasnije objasnila braća Gib, ideju za pesmu dobili su posle jedne druge nesreće – u Aberfanu, u južnom Velsu (Velika Britanija) 1966, kada su u odronu zemlje zauvek nestale 144 osobe, među njima 116 dece. A u samom Njujorku, te 1941, nije se dešavalo ništa neuobičajeno.

Braća Gib su kompoziciju „Rudarska nesreća u Njujorku 1941.“ napisala sedeći u potpunom mraku na stepenicama jednog studija zamišljajući kako bi mogao da se oseća i kako da razmišlja neko ko je zatrpan pod zemljom. Kako su objasnili, ceo događaj su smestili u Njujork ne bi li izbegli bilo kakvu asocijaciju sa stvarnom nesrećom koja se dogodila u Aberfanu i kako ne bi povredili još sveža osećanja onih koji su u pomenutoj tragediji izgubili svoje najmilije.

Kakvu je upečatljivost sa sobom nosila kompozicija, izdata u aprilu 1967, pokazuje i to da je dospela u sam vrh slušanosti u trenutku kada su svetu svoja najbolja dela podarili „Bitlsi”, Džimi Hendriks, „Džeferson erplejn”... Bio je to i prvi hit grupe objavljen u SAD. 

Grupu „Bi džiz” sačinjavali su trojica braće Gib – Bari, Robin i Moris – rodom sa britanskog ostrva Men. Ipak, vode se kao grupa iz Australije, pošto su tamo proveli mladost i (veoma rano) zakoračili u muzičke vode. Reakcija koju je izazvala pojava „Njujorške nesreće“ bila je po svemu neuobičajena. Mnogi su, naime, bili ubeđeni da je reč o snimku koji su uradili Bitlsi, a koji je trebalo da pokaže da nije samo ime ono što publiku privlači „čupavcima iz Liverpula“, već istinski kvalitet njihove muzike. „Njujorška nesreća“ je stavljana i u kontekst „britanske invazije“, kako je nazvan period izuzetne popularnosti grupa sa Ostrva u SAD. Kako stvari zaista stoje, može se zaključiti iz dva podatka: „Bi džizi” su do sada prodali više od 200.000 ploča, a njihove pesme snimilo je do danas čak 2.500 muzičara i pevača najrazličitijih muzičkih opredeljenja – od Elvisa Prislija, Dženis Džoplin ili Erika Kleptona, do Majkla Boltona, grupe „Fejt no mor“ („Faith No More“)...

U kompletnoj istoriji rokenrola teško je pronaći primer sličan grupi „Bi džiz”. Njihova transformacija od benda koji je svet osvojio izuzetnim baladama u disko grupu čija muzika je postala zaštitni znak njujorških klubova s kraja sedamdesetih godina takva je da je danas teško naći mnogo onih koji su ih voleli u oba perioda. Kao da su, na neki poseban način, prošli utabanom stazom koju su, u bezbroj slučajeva pre njih, prešle američke legende rokenrola, a koje su svoje karijere buntovnika okončavale pevajući kantri muziku u kockarskim ćumezima Las Vegasa.

Istinskim ljubiteljima „Bi džiza” „Rudarska nesreća u Njujorku 1941.“ i melodije iz tog perioda ostale su zaštitni znak grupe – za sva vremena.

Slobodan Samardžija