SAVA ŽIVANOV

Odnosi između Rusije i Srbije tokom protekla dva veka odvijali su se neravnomerno – u plimama približavanja, razumevanja, saradnje i međusobne pomoći i u osekama nerazumevanja i udaljavanja. Različite ocene koje o tim odnosima postoje proizlaze ne samo iz različitih, često politički obojenih pristupa, nego i iz nejednoznačnih momenata u tim odnosima.

Zajednički imenitelj tih odnosa u poslednja dva stoleća svodi se na zasnovanu ocenu da je to posebni tip odnosa, u kome su na određujuće nacionalno-državne interese svake zemlje, pod pritiskom javnosti, uveliko uticali i srodnost  i bliskost dva naroda. To je nalagalo takav stepen međusobne podrške koji je ponekad više ili manje išao i na štetu nekih neposrednih državnih interesa.

Tokom tri četvrtine 19. veka Rusija je bila glavni međunarodni oslonac u obnavljanju i učvršćenju srpske države. Diplomatski je pomagala sticanje i proširenje srpske autonomije, slala je oružje i dobrovoljce za pomoć srpskim ustanicima, a pod pritiskom svoje javnosti Rusija je – radi pomoći svojoj balkanskoj braći – 1877. stupila u rat protiv Turske. Ruske i srpske pobede u tom ratu krunisane su, naredne godine, sticanjem državne nezavisnosti Srbije.

Kao štićenik i saveznik Rusije, Srbija je – i pored nezainteresovanosti Francuske i otpora Engleske – pristupila Antanti, savezu demokratskih država. To je bilo i ostalo trajno spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, uprkos iskušenjima na tom putu.

Tokom većeg dela 20. veka – uprkos privremenim udaljavanjima – i carska i sovjetska Rusija bile su uz nas u teškim momentima. Tako je bilo tokom aneksione krize i za vreme balkanskih ratova. U julskoj krizi 1914. Rusija je podržala Srbiju izloženu ratnim pretnjama Beča, a i sama nije odstupila pred ultimatumom Berlina.  U Manifestu povodom objave rata, Nikolaj II je naglasio da je Rusija ušla u rat "da uzme u zaštitu nepravedno uvređenu i nama srodnu zemlju" Srbiju i da brani "čast, dostojanstvo i celovitost Rusije i njen status među velikim silama". Trideset godina kasnije snage Crvene armije učestvovale su u oslobođenju Srbije i Beograda, a više hiljada njih ’pali su tu, na polju slave’, učvršćujući temelje našeg prijateljstva.

U kritičnom razdoblju za srpski i ruski narod u 90-im godinama 20. veka, Rusija Jeljcina, Kozirjeva i Černomirdina postala je jedna od poluga zapadnog pritiska na našu zemlju. Ovakva nesamostalna spoljna politika u celini, a prema Srbima posebno, izazvala je nezadovoljstvo u intelektualnim sredinama Rusije i postepeno se prenela na šire krugove. Ovo je naročito došlo do izražaja za vreme agresije snaga NATO-a na Jugoslaviju.

To je, zajedno sa krupnim neuspesima u unutrašnjoj politici, izazvalo krizu i pad Jeljcinovog režima. Predsednik Putin sa saradnicima, uz podršku širokih krugova javnosti, pridigao je Rusiju i preusmerio njenu spoljnu politiku. U novoj orijentaciji ponovo se sve više afirmiše pozitivni odnos prema Srbiji, što je posebno došlo do izražaja posle martovskih događaja (2004) na Kosmetu. Uporedo sa realističkim i pragmatističnim pristupima rešavanju brojnih međunarodnih problema, u politici Rusije ponovo dolazi do izražaja specifični odnos prema Srbima kao  prijateljskom i bratskom narodu. Jasno je iskazana spremnost Rusije da nas, u okvirima Povelje OUN, podrži u rešavanju kosmetskog problema. Ostaje pitanje koliko je državno rukovodstvo Srbije, zbog svoje jednostrane političke orijentacije, spremno da prihvati ova nova ruska nastojanja. U tom okviru je  pitanje kako i koliko može srpska javnost da utiče na srpske vlasti da radi trenutnih interesa ne ispuste iz vida tradicionalno bliske i prijateljske odnose našeg naroda s Rusijom, što predstavlja jednu od vertikala našeg bitisanja.

Profesor Fakulteta političkih nauka