Neočekivani trijumf

Ako možete da zamislite situaciju da grupa momaka koji pikaju fudbal na lokalnom poljančetu napravi tim i u prvoj utakmici pobedi Barselonu, sa sve Mesijem, Inijestom i Ćavijem, u gostima sa 3:0, onda ste spremni za slušanje albuma „Tomorrow Is Alright“ sastava „Sonny & The Sunsets“. Takav je to trijumf. Lako, opušteno, bez napora i pretenzije „Sonny & The Sunsets“ su oslobodili duh rokenrola iz mračne pećine u kojoj je bio zatočen. Njihova muzika je duhovita, vibrantna i izazovna „kao seks sa inteligentnom devojkom“.

Lider benda je Soni Smit, multitalentovani lik iz San Franciska. Ogledao se kao pisac priča i pozorišnih komada, likovni umetnik i filmadžija. Početkom ovog veka snimio je nekoliko solo albuma i CD-R diskova. Bend „Sonny & The Sunsets“ je njegov novi projekat. Okupila se ekipa sastavljena od muzičara sa alternativne rok scene. Najpoznatiji među njima je Keli Stolc, koji je snimio nekoliko vrlo dobro prihvaćenih albuma za diskografsku kuću „Sub Pop“.

Album „Tomorrow Is Alright“ zahteva od rok kritičara da ponovo definišu termine kojima se služe. To se naročito odnosi na „retro“ i „derivativno“, omiljene reči te problematične skupine. Ponuđena muzika je, naime, retro i derivativna. Ali konstatovati to je nedovoljno i pogrešno. Mada koriste sve poznate rokerske šeme, u rasponu od braće Everli do grupe „The Velvet Underground“, Soni Smit i ekipa su autentični u svojoj nepretencioznosti i lakoći sa kojom obavljaju rokerske radove. Njihova muzika poseduje „dašak“ o kojem su govorili mudri Rusi Ivan Bunjin i Lav Vigotski. Misli se na fluid koji joj daje razarajući šarm i uličarsku vrcavost.

„Sonny & The Sunsets“ zvuče kao da Džonatan Ričmen nastupa u pratnji „The Velvet Underground“ koji su se umesto njujorškim splinom naduvali lošom travom u nekom srednjoškolskom toaletu. To se naročito odnosi na završnu pesmu „Lovin’ Of An Older Gal“ koja poseduje ritmičku propulzivnost numere „I’m Waiting For The Man“ i mangupsku duhovitost napeva Bena Vona. Na drugom mestu, u pesmi „Love Among Social Animals“ na primer, Smit se pojavljuje kao autoironični Rej Dejvis, a njegov bend kao „The Kinks“ koji su englesku mušičavost zamenili za kalifornijsku lepu ravnodušnost.

Ovim albumom je povučena tanka linija koja razdvaja iskrenu naivnost od proračunatog cinizma. Sa umećem hodača na žici Soni Smit i njegova ekipa šetaju po njoj. Tenzija koju na taj način stvaraju donosi isto uzbuđenje kao prva rokerska iskustva. Bezbrojna „la-la-la“, „na-na-na“, tapšanja, pucketanja prstima i zviždukanja, kojih su prepune ponuđene pesme, pojavljuju se kao lozinke za ulazak u paralelnu stvarnost u kojoj umetnička manipulacija i adolescentna drama idu ruku pod ruku. Kontekst fingiranog amaterizma uvećava višeznačnost ovog albuma i promoviše ga u opasnog takmaca za sam vrh liste najboljih u ovoj sezoni.