Tako blizu, a tako daleko

Prosleđivanjem srpske kandidature Evropskoj komisiji počeo je proces pristupanja, za razliku od dosadašnjeg procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Po optimističkom scenariju, Srbija bi mogla da dobije status kandidata u novembru 2011, a da postane član 2017. godine. Važan putokaz u prognoziranju dinamike i kvaliteta procesa pristupanja EU stigao nam je iz Evropske komisije u vidu deset tema po kojima će se meriti spremnost Srbije da započne i u dogledno vreme privede kraju pregovore o članstvu.

Dobro je što je Evropska komisija ovako rano identifikovala ključne oblasti za reformu, i to iz dva razloga. Prvo, time je sugerisala na koji način Srbija može da dobije nedvosmisleno pozitivno mišljenje u vezi sa kandidaturom i preporukom da se odmah otvore pregovori o članstvu. Podsetimo da je Crna Gora dobila uslovno pozitivno mišljenje, kojim EK preporučuje davanje statusa kandidata, ali i odlaganje pregovora o članstvu, dok je Albanija u suštini dobila negativno mišljenje. Drugo, na ovaj način vlada je dobila u amanet da se u predizbornoj godini bavi suštinskim reformama umesto pretežno marketingom i otvaranjem sveže asfaltiranih sekcija regionalnih i lokalnih puteva. Status kandidata će biti važan predizborni adut, tako da niko ne želi da snosi rizik neuspeha na tom planu.

Analizirajmo ukratko neke od ovih deset sugestija Evropske komisije. Finansijski najzahtevnija operacija biće restitucija. Država je dugo pokušavala da gurne ovu obavezu pod tepih, što samo pokazuje da će pritisak Evrope često biti blagotvoran po naše društvo. Najbolje bi bilo primeniti kombinovani model restitucije, u naturi kad je u pitanju poljoprivredno i šumsko zemljište, a kroz finansijsko obeštećenje u vidu dugoročnih obveznica kada se radi o stambenim zgradama i drugoj imovini. Komisija ne očekuje punu restituciju i povratak u prethodno stanje već pre svega da se Srbija konačno opredeli za model i da počne ispravljanje ove istorijske nepravde.

Novi zakon o finansiranju političkih stranaka je u završnoj fazi izrade, ali mnogo važnije od usvajanja zakona je nadzor Agencije za borbu protiv korupcije nad njegovom primenom i početak kontrole finansijskog poslovanja političkih partija od strane Državne revizorske institucije. Zakonom treba ukinuti institut poslaničkih „blanko ostavki”, mada ova mera mora biti deo sveobuhvatnog rešenja uloge Narodne skupštine, koje obuhvata izborno zakonodavstvo, ali i nezavisnost poslanika (između ostalog i od trgovine mandatima). Pravni osnov za blanko ostavke predstavlja član 102. stav 2. Ustava.

Interesantno je ispitati gde je moguća korekcija pravosudne reforme. Pravno i politički je nemoguće poništiti konkurs za opšti izbor sudija, ali je na Ustavnom sudu da se izjasni o pojedinačnim slučajevima. Bilo bi dobro za dve-tri godine analizirati da li je nova sudska mreža optimalno skrojena, kao i dodatno uzeti u obzir preporuke Venecijanske komisije Saveta Evrope. Unapređenje pravosuđa mora biti kontinuiran posao i konstantno preispitivanje je neophodno.

Podrška radu nadzornih i regulatornih tela jedan je od ključnih uslova za kandidaturu i početak pregovora o članstvu. Istovremeno, to je i osetljivo pitanje, jer izvršna vlast prenosi deo svojih ovlašćenja i prerogativa na ove institucije. Utoliko pre što je voljna da jednog dana prenese deo svojih suverenih prava na EU, Srbija mora pokazati da izvršna vlast nije svemoćna već uokvirena i obavezana zakonima.

Izgradnja zdrave i održive ekonomije je suštinski uslov integracije, jer država čija privreda ne može da koristi prednosti zajedničkog evropskog tržišta i čija preduzeća ne mogu da izdrže pritisak konkurencije u principu nema šta da traži u EU, pogotovo u onoj koja će nastati nakon budućih reformi Lisabonskog ugovora. Iskustvo sa državama Balkana pokazuje da se pregovori o članstvu povremeno suspenduju, ili i ne počinju, najčešće iz dva razloga : korupcija i saradnja sa Hagom. Srbija treba ili da dokaže da preostali optuženici nisu u Srbiji ili da ih privede. Uostalom, Belgija kao predsedavajuća EU prošle nedelje je poručila Hrvatskoj da nema zaključenja pregovora bez završetka saradnje sa Hagom. Konačno možemo da uvidimo da je pristupanje EU više naporan rad i poziv na suštinske reforme nego floskula i predizborni adut.

*Urednik ,,Izazova evropskih integracija”, Centar za novu politiku