Тако близу, а тако далеко

Прослеђивањем српске кандидатуре Европској комисији почео је процес приступања, за разлику од досадашњег процеса придруживања Европској унији. По оптимистичком сценарију, Србија би могла да добије статус кандидата у новембру 2011, а да постане члан 2017. године. Важан путоказ у прогнозирању динамике и квалитета процеса приступања ЕУ стигао нам је из Европске комисије у виду десет тема по којима ће се мерити спремност Србије да започне и у догледно време приведе крају преговоре о чланству.

Добро је што је Европска комисија овако рано идентификовала кључне области за реформу, и то из два разлога. Прво, тиме је сугерисала на који начин Србија може да добије недвосмислено позитивно мишљење у вези са кандидатуром и препоруком да се одмах отворе преговори о чланству. Подсетимо да је Црна Гора добила условно позитивно мишљење, којим ЕК препоручује давање статуса кандидата, али и одлагање преговора о чланству, док је Албанија у суштини добила негативно мишљење. Друго, на овај начин влада је добила у аманет да се у предизборној години бави суштинским реформама уместо претежно маркетингом и отварањем свеже асфалтираних секција регионалних и локалних путева. Статус кандидата ће бити важан предизборни адут, тако да нико не жели да сноси ризик неуспеха на том плану.

Анализирајмо укратко неке од ових десет сугестија Европске комисије. Финансијски најзахтевнија операција биће реституција. Држава је дуго покушавала да гурне ову обавезу под тепих, што само показује да ће притисак Европе често бити благотворан по наше друштво. Најбоље би било применити комбиновани модел реституције, у натури кад је у питању пољопривредно и шумско земљиште, а кроз финансијско обештећење у виду дугорочних обвезница када се ради о стамбеним зградама и другој имовини. Комисија не очекује пуну реституцију и повратак у претходно стање већ пре свега да се Србија коначно определи за модел и да почне исправљање ове историјске неправде.

Нови закон о финансирању политичких странака је у завршној фази израде, али много важније од усвајања закона је надзор Агенције за борбу против корупције над његовом применом и почетак контроле финансијског пословања политичких партија од стране Државне ревизорске институције. Законом треба укинути институт посланичких „бланко оставки”, мада ова мера мора бити део свеобухватног решења улоге Народне скупштине, које обухвата изборно законодавство, али и независност посланика (између осталог и од трговине мандатима). Правни основ за бланко оставке представља члан 102. став 2. Устава.

Интересантно је испитати где је могућа корекција правосудне реформе. Правно и политички је немогуће поништити конкурс за општи избор судија, али је на Уставном суду да се изјасни о појединачним случајевима. Било би добро за две-три године анализирати да ли је нова судска мрежа оптимално скројена, као и додатно узети у обзир препоруке Венецијанске комисије Савета Европе. Унапређење правосуђа мора бити континуиран посао и константно преиспитивање је неопходно.

Подршка раду надзорних и регулаторних тела један је од кључних услова за кандидатуру и почетак преговора о чланству. Истовремено, то је и осетљиво питање, јер извршна власт преноси део својих овлашћења и прерогатива на ове институције. Утолико пре што је вољна да једног дана пренесе део својих суверених права на ЕУ, Србија мора показати да извршна власт није свемоћна већ уоквирена и обавезана законима.

Изградња здраве и одрживе економије је суштински услов интеграције, јер држава чија привреда не може да користи предности заједничког европског тржишта и чија предузећа не могу да издрже притисак конкуренције у принципу нема шта да тражи у ЕУ, поготово у оној која ће настати након будућих реформи Лисабонског уговора. Искуство са државама Балкана показује да се преговори о чланству повремено суспендују, или и не почињу, најчешће из два разлога : корупција и сарадња са Хагом. Србија треба или да докаже да преостали оптуженици нису у Србији или да их приведе. Уосталом, Белгија као председавајућа ЕУ прошле недеље је поручила Хрватској да нема закључења преговора без завршетка сарадње са Хагом. Коначно можемо да увидимо да је приступање ЕУ више напоран рад и позив на суштинске реформе него флоскула и предизборни адут.

*Уредник ,,Изазова европских интеграција”, Центар за нову политику