Duh raskola i omraze

Sve ovo što se mesecima dešava povodom „slučaja Artemije” uveliko je izašlo iz okvira unutarcrkvenog spora. Nemam u vezi sa tim nikakva „insajderska” saznanja, ali osećam tugu kada vidim kako se urušava autoritet najuglednije srpske institucije i, kao i većina onih koji čitaju ove redove, sa nelagodom gledam kako pripadnici kosovskih policijskih snaga, po zahtevu jednih, iznose iz manastira i proteruju sa Kosova druge srpske monahe.

Nemam nameru da ulazim u kanonska i ekleziološka pitanja. Pokušavam da sudim samo o političkim aspektima, kao i o posledicama po državu, nacionalnu samosvest i identitet. A tako gledano, čini se da u toj priči skoro da nema nevinih – što ne znači ni da su svi jednako krivi.

Vladika Artemije je dugo prkosio odlukama crkvene vlade i žestoko kritikovao kosovsku politiku i Slobodana Miloševića i aktuelnih srpskih vlasti. Nekada je bio u pravu, nekada nije. Najblaže rečeno, često je znao da se inati, bio tvrdoglav, hirovit i gord. S druge strane, vrh države takođe nesumnjivo snosi svoj deo odgovornosti zbog mešanja u osetljive unutarcrkvene odnose i zbog ambicije da u crkvi „kadrira” na način na koji to ne može ni u sopstvenoj stranci. Konačno, sigurno je da je, kao i u sve ostalo, svoje prste tu umešao i strani faktor, nezadovoljan ugledom i rejtingom koji je jedinstvena SPC godinama imala u srpskom javnom mnjenju. Ali najveća, takoreći, „komandna” odgovornost ipak leži na samom crkvenom vrhu i, naročito, njegovom operativnom organu – Sinodu.

Crkva je stara i moćna institucija. Ali varaju se svi oni koji misle da će snagom svog institucionalnog i vaninstitucionalnog uticaja uspeti da nametnu interpretaciju kako je Artemije smenjen sa mesta episkopa raško-prizrenske eparhije samo zbog neurednog knjigovodstva i finansijskih malverzacija. Mnogo je tu bilo ličnog momenta, a takođe i suviše mnogo politike i sa jedne i sa druge strane.

Naravno da u ovom trenutku za vladikom Artemijem i njegovim sledbenicima neće krenuti nikakva masa sveštenstva i vernika – moguće je da u stvaranju i podgrevanju takve iluzije Artemija neko ljuto obmanjuje. Ali samoobmanjuje se i crkveni vrh ukoliko veruje da će ova stvar tek tako „leći” i završiti se bez štete po crkvu i njen ugled u društvu i narodu.

Naravno da će malo ko od monaštva i sveštenstva pratiti vladiku Artemija na njegovom putu u neizvesnost. Ali kako bude napredovala „normalizacija odnosa između Srbije i Kosova”, i kako se u narednom periodu bude stvarala atmosfera da „poseta pape nema alternativu”, podela u narodu i crkvi će biti sve veća, a Artemijeva krivica izgledati sve manja. Uostalom, već i sada mnogi veruju da je Artemije smenjen zbog protivljenja dolasku pape, zbog nepristajanja na saradnju sa Prištinom i zbog odbijanja da u Gračanici ugosti američkog potpredsednika Bajdena. A da je sve ostalo samo konstrukcija i izgovor.

Javna je tajna da Moskva ne gleda blagonaklono na povećanje uticaja carigradske patrijaršije u SPC, niti na nagoveštaje zbližavanja sa Vatikanom, koji bi trebalo da kulminiraju projektovanom posetom pape Nišu 2013. godine. U tom kontekstu nije tako beznačajan ni detalj da je, neposredno pre ovih poslednjih događaja, vladiku Artemija u njegovom šišatovačkom egzilu posetio ruski ambasador Konuzin – makar da je ta poseta naknadno kvalifikovana kao „privatna” i „nezvanična”.

Ako je tačan podatak da odluku o raščinjenju vladike Artemija nije podržalo čak trinaest članova sabora (sedam protiv i šest uzdržanih), onda je to znak da ni za značajan deo arhijereja SPC Artemijeva krivica, čak ni sada, nakon svega, nije nešto što bi bilo „izvan svake razumne sumnje”. A podrška koju crkveni vrh ima od nekoliko uticajnih, ali osvedočeno anticrkveno nastrojenih medija, tabloida i nedobronamernih ,,verskih analitičara” nije nešto sa čim bi se većina u saboru trebalo baš ponositi. Baš kao što ni Artemiju ne idu naruku jurodivi „podržavaoci” koji, zaklanjajući se iza njegovog imena i stradanja, šire mržnju po internet univerzumu, bacajući kletve na patrijarha i anatemišu svakoga ko pokaže makar nagoveštaj razumevanja za „đavolsko-vatikansko-masonsko-komunistički” sinod.

Svega smo se nagledali prethodnih meseci. Naručeni članci i klevete na račun protivnika, „curenje” crkvenih i policijskih dokumenata, informacije „iz poverljivih izvora”, ružno plakatiranje i fotomontaže, postupci i reči kojih se pristojniji deo javnosti gnuša čak i kada je reč o političkim predizbornim kampanjama, a možete misliti kako se tek oseća kada vidi kako se ostrašćeno, primitivno i piljarski međusobno napadaju njegovi duhovni predvodnici. To, ponavljam, ne znači da ćemo, razočarani, sad svi pohrliti u neku i nečiju novu „crkvu”. Ali ne znači ni da treba da se pravimo kao da ne primećujemo šta se zbiva i da je sve u redu. Tim pre što je gotovo izvesno da će, ne dogodi li se kakvo čudo, specifična težina i javni uticaj SPC ubuduće biti znatno manji nego što su bili u poslednjih dvadeset godina (što je nekome verovatno i bio cilj), dok će „promaja” koja se već tokom poslednjih vaskršnjih praznika mogla primetiti u mnogim hramovima vremenom bivati sve veća i veća.

U svakom slučaju, duh raskola i omraze je uveliko pušten iz boce. Mnoge pojedinačne greške su počinjene, a šteta je velika i zajednička. Ko bi rekao da je od trenutka upokojenja i veličanstvenog oproštaja od patrijarha Pavla prošlo tek godinu dana?!

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”