Novčanice duže vrede nego što traju

Dinar, kog bi se mnogi rado odrekli i zamenili za evroostaje, ipak, domaće sredstvo plaćanja. Sve ređe služi kao mera vrednosti i „sredstvo za zgrtanje blaga” (štednju), ali mi ga, hteli to ili ne, ne možemo zameniti ni za šta drugo. Ovih dana u Zavodu za izradu novčanica u Topčideru bili smo svedoci dodatne izrade novčanica od 5.000 dinara sa potpisom novog guvernera NBS Dejana Šoškića. Tiraž? Ne tako veliki, kaže generalni direktor Zavoda za izradu novčanica Ljubiša Vuletić. Taman onoliko koliko je naručio Sektor NBS za poslove trezora. Ni komad više, ali ni manje.

Da li to sluti nekoj inflaciji, koja se već mesecima vrzma oko desetog procenta? Ne, ne, ne… I Vuletić, kao proizvođač, a i u Trezoru NBS uveravaju nas da je štampanje pojedinih novčanica uobičajen posao, jer se i one, kao i sve u životu, troše, habaju i moraju se s vremena na vreme obnoviti novim, ali po pravilima koja važe za sve monetarno uređene zemlje. Nisu tačne, a često su i zlonamerne priče da NBS štampa i pušta u opticaj gotov novac po „narudžbini” – da se isplate penzije, spreče socijalni nemiri, kupe glasači pred izbore, ili za „balansiranje” kursa dinara… Sve je, uveravaju, mnogo drugačije.

Procena količine novčanica u opticaju definiše se svake godine na osnovu dugoročnog praćenja tokova gotovog novca i efekata preduzetih mera kojima treba da se zadovolje potrebe gotovinskog platnog prometa po količini, apoenskoj strukturi i kvalitetu novčanica.

Malo je, međutim, poznato da upotrebni vek novčanica počinje distribucijom iz centralnog trezora NBS u trezore filijala centralne banke u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Užicu, a zatim dalje bankama, menjačima, privrednim subjektima i građanima.

Sve dotle je novac, kako u šali reče Vuletić, šareni papirić, vrhunski odštampana salveta. Novčanice koje on proizvede, pa neko vreme stoje u njegovom priručnom trezoru, a potom se presele u NBS, nemaju nikakav monetarni značaj dok ih Trezor NBS ne popiše, evidentira i uvede u opticaj. Ali ni to se ne čini „onako”, u stilu „meni je potrebno sto miliona dinara u različitim apoenima. Molim vas da mi ih isporučite”.

NBS gotov novac bankama doznačava tek kada ga plate i sa svog računa prenesu sredstva na račun NBS. Pare se, dakle, kupuju i prodaju, a nominalni iznos gotovog novca, koji se stvara u gotovinskom platnom prometu, ograničen je raspoloživim parama banaka. NBS, kao neprofitna kuća, nema nikakvog interesa da na tome nešto posebno zarađuje. Ona je, jednostavno, servis bankarskog, finansijskog, ali i ukupnog ekonomskog sistema zemlje.

Poslednjeg dana oktobra ove godine u opticaju je bilo novčanica u vrednosti 109,5 milijardi dinara ili 229,6 miliona banknota svih apoena.

Novac, kao i svako sredstvo za upotrebu, ima svoj vek trajanja, koji je kraći nego njegova vrednost. Prosečni vek trajanja novčanica manje nominalne vrednosti je (apoeni od 10, 20, 50, 100 i 200 dinara) do 24 meseca, malo vrednijih od 500 i 1.000 dinara je oko 36 meseci, dok je optimalni vek trajanja banknote od 5.000 dinara nešto duži od tri godine. Vek trajanja novčanica, koje su gotovo istog kvaliteta i od istog papira proizvedene, zavisi od učestalosti upotrebe u platnom prometu i platežne moći tih apoena.

U strukturi novčane mase M-1 (gotov novac u opticaju plus depozitni) relativno je visoko učešće gotovine. Najviše keša bilo je 2002.godine – 46,6 da bi polako padao sa masovnijom upotrebom bezgotovinskih sredstava plaćanja. Najmanje ga je bilo 2007. godine – 30,9, odsto, a na dan 31. 10. 2010. učešće gotovog novca u novčanoj masi bilo je 37 procenata.

Građani Srbije, podsećaju u Trezoru NBS, vole gotovinu. Da imaju pun buđelar, ali su u isti čas veoma komotni u upotrebi sitnijih apoena. Njih ćuškaju, gužvaju, presavijaju… po džepovima. One, veće, hiljadarku i petohiljadarku, ipak, malo više paze pa ih nose u novčanicima. Koeficijent obrta novca različit je za pojedine apoene. Novčanice od 100 do 5.000 dinara obrnu se u toku godine od 2,5 do 3,5 puta, a one manje nominalne vrednosti ispod jedan, što će reći da se samo jednom nađu u Trezoru NBS odakle su i izašle u beli svet.

U takvim okolnostima u nominalnom iznosu i po količini dominantno je učešće novčanica apoena od 1.000 dinara – nominalno 74,3, a količinski 35,46 odsto. Dotle je relativno malo učešće novčanice od 5.000 dinara. U ukupnoj vrednosti svih novčanica petohiljadarka čini 9,61, a po broju banknota svega 0,92 procenata. Ostali apoeni su, posmatrano sa aspekta količine, uglavnom ravnomerno zastupljeni u opticaju. (/slika2)

S obzirom na to da se sve što je u vezi s novcem pomno prati i registruje i proces povlačenja pohabanih i oštećenih novčanica ne može biti drugačiji. Gotovo je svakodnevan. U opticaju se uglavnom nalazi od 100 do 120 milijardi dinara, odnosno od 210 do 230 miliona komada novčanica. NBS u proseku godišnje zamenjuje oko 30 odsto ili 60 do 70 miliona komada novčanica. Tom broju valja dodati i količinu novčanica za obezbeđenje redovnih potreba gotovinskog platnog prometa, ali i obavezne rezerve u trezorima NBS. Kada se sve sabere, NBS godišnje izradi oko 100 miliona komada novčanica.

Novac je specifična roba i kao takav ima i svoju proizvodnu cenu. U strukturu troškova izrade novčanica ulaze osnovne sirovine i repromaterijal (papir, boje, kinegram...), ali i izdaci za štampanje u ZIN-u. Cena izrade dinarskih novčanica, uveravaju nas u Trezoru, na približno je istom nivou kao i u evropskim zemljama sličnih karakteristika – tehnike štampe i zastupljenosti elemenata zaštite od falsifikata, odnosno da li je reč o prvoj štampi ili o dodatnoj izradi novčanica.

Za deset meseci 2010. obrađeno je ukupno403 miliona komada novčanica. Od tog broja čak 80 odsto je dobrih, a svega petina sunovčanice nepodobne za opticaj.

I šta s njima?

U Trezoru NBS već neko vreme selekciju novčanica ne rade ljudi. Novac je i bukvalno prljava roba. Stručnjaci tvrde da je miris starog novca veoma neprijatan. Zbog toga odvajanje neupotrebljivih novčanica obavlja specijalizovana mašina.Od njih se „prave” rezanci koji se, potom, briketiraju da bi se smanjila zapremina mase, ali dalje reciklaže nema. Izrezane novčanice se ne spaljuju, jer je boja za kancerogena prilikom sagorevanja. Zbog toga se rezanci od novčanica, pošto su od pamuka, jednostavno prepuštaju truljenju. Postaju – đubre.

Slobodan Kostić

-------------------------------------------------------

Likovi na našim novčanicama

10 dinara – Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika i pisma;

20 dinara – Petar Petrović Njegoš, državnik, filozof i pesnik;

50 dinara – Stevan Mokranjac, utemeljitelj srpske etnomuzikologije;

100 dinara – Nikola Tesla, naučnik;

200 dinara – Nadežda Petrović, slikarka i humanista;

500 dinara – Jovan Cvijić, antropolog i antropogeograf, osnivač savremene geografske nauke u Srbiji;

1.000 dinara – Đorđe Vajfert, industrijalac i bankar, dugogodišnji guverner Narodne banke Srbije i

5.000 dinara – Slobodan Jovanović, pravnik i istoričar.

* 2.000 dinara – Milutin Milanković, naučnik (novčanica u pripremi).

--------------------------------------------------

Lepa tradicija

Sredinom XIX veka u Srbiji je u opticaju bio veliki broj stranog novca. Čak 43 vrste različitih moneta – od turskih do zapadnoevropskih. U ovako kompleksnim monetarnim prilikama, za vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića, počeo je da se oblikuje novčani sistem Kneževine Srbije. Tako je 1868. godine, nešto više od četiri veka koliko je prošlo od poslednjeg srpskog srednjovekovnog novca, u carskoj kovnici u Beču, u bakru, u apoenima od jednu, pet i 10 para, iskovan prvi novac obnovljene Srbije.

Suštinsku novinu u novčanom sistemu predstavljao je prelazak na desetni sistem, kada nova novčana jedinica postaje dinar (po ugledu na srpski srednjovekovni novac) i obračunavanje u dinarima od sto para, po kojem je 1875. godine iskovan prvi novac u srebru, u apoenima od 50 para, jedan i dva dinara. Kada je 1879. iskovan prvi novac od zlata, u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, Srbija je uobličila nacionalnu monetu potpunom primenom standarda Latinske monetarne unije, čime je precizno definisana finoća metala, težina i dimenzije dinara u skladu sa frankom.

Uslovi za izdavanje papirnog novca stvoreni su tek 1884. godine, osnivanjem prve nacionalne emisione ustanove, Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije. Iste godine, nakon izrade u Belgiji, emitovana je prva srpska novčanica od 100 dinara, plativa u zlatu, a naredne, 1885. godine puštena je u opticaj novčanica od 50 dinara plativa u zlatu i 10 dinara plativa u srebru, pri čemu je ova poslednja, budući da se njome moglo trgovati „na malo”, osvojila svakodnevni opticaj, čime je stečeno poverenje građana u papirni novac.

Prelomna godina u izdavanju novčanica bila je 1929, kada počinje rad Zavoda za izdavanje novčanica u Topčideru.