Iz Srbije dolaze svetski asovi

Frenk Frederiks je rođen pre 43 godine u Vindhuku, danas glavnom gradu Namibije, nekadašnje nemačke kolonije pa južnoafričkog dominiona, koja je nezavisnost stekla u leto 1990. godine.

Tek tada Namibijski sportisti dobili su pravo da se takmiče na međunarodnoj sceni, jer su dotad, delili sudbinu južnoafrički sportista koji su zbog politike aparthejda vlade u Pretoriji bili prognani iz svetskog sporta. Prvi koji je tu šansu iskoristio bio je Frenk Frederiks, koji je posle pobede na prvenstvu Južne Afrike na 200 m dobio stipendiju za Univerzitet „Brigam Jang” u Sjedinjenim Američkim Državama. Tada je imao već 20 godina, a kada je postao prvi stranac pobednik na 100 i 200 m na NCAA šampionatu jasno je bilo da je reč o sprinteru posebnog kova.

To je proslavljajući Namibiju i dokazao. Na olimpijskim igrama, svetskim prvenstvima na otvorenom i zatvorenom, afričkim šampionatima i igrama, igrama Komonvelta i finalima Svetskog kupa osvojio je čak 24 medalje

Od 1996. do danas je svetski rekorder na 200 m u dvorani (19,92), 10 godina je bio afrički rekorder na 100 m i još je na 200 m (19,68). Rekorder je po broju trka ispod 20,00 sekundi na 200 m (23), a po broju trka ispod 10,00 sekundi  na 100 metara (27) je četvrti svih vremena iza Boldona, Pauela i Grina...

I danas jedini Namibijac osvajač olimpijskih medalja, član Međunarodnog olimpijskog komiteta i predsednik njegove Sportske komisije dolazi u Beograd kao gost na proslavu 100-godišnjice Olimpijskog komiteta Srbije i zasedanje Generalne skupštine Evropskog olimpijskog komiteta (26. i 27. novembar). To je bio povod da ga zamolimo da se sam predstavi...

Kako je izgledalo osvojiti prve medalje za nezavisnu Namibiju na svetskim atletskim šampionatima i na olimpijskim igrama?

Mogu da kažem da su iskustva sa Svetskog šampionata u Tokiju 1991. i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. definitivno najdraže uspomene iz moje cele sportske karijere. Osvojiti prvu medalju za svoju domovinu koja je tek stekla nezavisnost je neverovatan osećaj, ali dobiti šansu da sledeće godine nosite zastavu svoje zemlje na njenom prvom učešću na olimpijskim igrama, a da potom na njima osvojite dve srebrne medalje je pravi blagoslova – za mene i moju domovinu.

Tri puta ste učestvovali na Olimpijskim igrama i osvojili četiri srebrne medalje. Bili ste i svetski prvak, prvak Afrike, pobednik Igara Komonvelta i zabeležili mnogo pobeda na velikim mitinzima. Koja vam je pobeda ili trka najdraža?

Ponosim se svim što sam ostvario u svojoj karijeri i svaka od trka služi da kompletira bogati mozaik mojih srećnih uspomena. Ali, prva srebrna olimpijska medalja koju sam osvojio u Barseloni 1992. i prva olimpijska medalja uopšte za Namibiju, bila je i uvek će mi biti neizmerno važna, važnija od svake pobede.

Trčali ste protiv mnogih sjajnih sprintera, pobeđivali i gubili. Kog rivala najviše cenite i zbog čega?

Suočavao sam se sa mnogo velikih takmičara: Karlom Luisom, Linfordom Kristijem, Donovanom Bejlijem, Majklom Džonsonom... To su samo neki od njih. Ali, kada je u pitanju poštovanje koje sam osećao prema nekom, onda mogu da izdvojim Majkla Džonsona s kojim sam dugi niz godina imao veliko rivalstvo. On je vrhunski profesionalac i uvek se ponašao blago i dostojanstveno.

Danas svetskim sprintom vlada Jusein Bolt. Šta mislite o njemu i granicama njegovih mogućnosti?

Bolt je uspeo da ostvari nešto što ni jedna druga osoba na planeti nije učinila I ja sam srećan zbog toga. On je postao inspiracija svoje generacije, neko koga prate u sportu i u životu. Pridružio se velikanima kakvi su bili ili i dalje jesu Džesi Ovens, Bob Bimon, Abebe Bikila, Nađa Komaneči, Žan-Klod Kili, Mark Spic, Alberto Tomba i Majkl Felps. Bolt je sada u toj klasi i nadam se da će imati dugu karijeru i uspešnu budućnost na atletskoj stazi i van nje.

Po završetku karijere posvetili ste se radu u Međunarodnom olimpijskom komitetu u kojem ste i predsednik Sportske komisije. Šta je zadatak vas, predstavnika sportista?

Kao predsednik Sportske komisije zadužen sam pre svega da omogućim da glas sportista bude prisutan i glasan u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Sportska komisija savetuje Međunarodnom olimpijskom komitetu da pri donošenju odluka, recimo o olimpijskim igrama, uvek na umu ima kao prvo i pre svega – sportiste. Mi smo posrednici, veza između aktivnih sportista i MOK i naši članovi koji sede u različitim komisijama MOK uvek iznose gledišta i stavove sportista. Mi smo uvek fokusirani na pitanja koja su bliska srcu sportista, kao što su karijera posle sporta kroz edukaciju i borba protiv dopinga.

Aktivan ste član kluba „Šampioni za mir”. Čime se on bavi?

Velika mi je čast što sam član „Šampiona za mir”, organizacije koja je osnovana da kroz sport pomaže zajednicama koje se nalaze u teškom položaju. Ja sam jedan od 47 bivših i sadašnjih sportista, koji čine članstvo ove organizacije, i moja uloga je da inspirišem mlade ljude i da promovišem mir kroz sport. Često odlazim u siromašna i nerazvijena područja da bih razgovarao sa decom, da bi ih motivisao i ulio nadu u bolji život. Činim to kad god mogu i gde god mogu..

Koliko poznajete sport u Srbiji?

Blizak sam sa nekim od najvećih sportskih zvezda, kao što je u košarci Vlade Divac, sada predsednik nacionalnog olimpijskog komiteta, u tenisu Novak Đoković i fudbaler Dejan Stanković. Ne tvrdim da sam ekspert, ali teško je ne primetiti top sportiste, a neki od najvećih šampiona svetskog sporta dolaze ovih dana iz Srbije.

Živko Baljkas

-----------------------------------------------------

Gubio samo od svetskih rekordera

Najveći uspeh Frenka „Frenkija” Frederiksa je titula prvaka sveta na 200 metara, koju je osvojio na 4. šampionatu planete u Štutgartu 1993. godine. Pobedio je sa 19,85 sekundi ispred Britanca Džona Ridžisa (19,94) i najboljeg atletičara 20. veka Amerikanca Karla Luisa (19,99).

Ipak, na vrhuncu forme bio je 1996. kada je na Olimpijske igre došao kao jedan od najvećih favorita za pobedu na 100 i 200 metara. i Frederiks je u Atlanti trčao brže nego ikad u karijeri, i da bi ga neko pobedio morao je da bude brži od svetskog rekorda. i bili su – Kanađanin Donovan Bejli trijumfovao je na 100 m sa 9,84, a Amerikanac Majkl Džonson na 200 m sa 19,32.

Frederiks je ponovio plasmane iz Barselone 1992. i osvojio oba sprinterska srebra – sa 9,89 sekundi na 100 i 19,68 na 200 metara.