Flash forward*

Pre izvesnog vremena imao sam malu hiruršku intervenciju na klinici u kojoj sam pre 28 godina snimao film „Variola vera”. Pored toga što sam još jednom konstatovao kako mi se sve čega sam se u dramskoj umetnosti dotakao kasnije odigralo u privatnom životu, šetajući hodnicima te bolničke ustanove imao sam dovoljno vremena da ponovo razmislim i o samoj pojavi variole.

Da vas podsetim: iznenadna epidemija te iskorenjene tropske bolesti odigrala se u proleće 1972. godine i izazvala ne samo opštu pometnju među stanovništvom nego je bacila i veliku senku na tadašnju Jugoslaviju. Putevi su bili blokirani, Beograd je predstavljao zatvoreni grad, a dve bolnice, u kojima su zabeleženi slučajevi velikih boginja, pretvorene su u karantine. Građani su, sa zavrnutim rukavima, stajali u beskrajnim redovima i čekali na gamaglobulin, kojeg nije bilo dovoljno. Vlast se ponašala zbunjeno, dezorganizovano i panično.

Zarazu je u ove krajeve doneo izvesni hadžija sa Kosova, koji je tamo, u Meki ili Medini, kupio od nekog sumnjivog tipa frulu i svirao na njoj dovoljno dugo dok nije zapatio variolu. U Peći niko nije pretpostavljao od čega je jadnik bolestan pa su ga poslali prvo Prištinu, ovi u Čačak, odakle je prosleđen u Beograd, gde je konačno hospitalizovan na kožnoj klinici. Svuda usput sejao je virus variole, ali i dalje nikome nije padalo na pamet od čega bi on mogao biti bolestan. Kada se, najzad, njegovo potucanje po bolnicama završilo letalnim ishodom utvrđeno je kako je uzrok njegove smrti bolest koje su se sećali samo starci – velike boginje. Međutim, već je bilo kasno. Katastrofa je počela.

Meni je palo na pamet kako bi ta epidemija mogla predstavljati odličnu metaforu za bolest društva (u to vreme se tako izražavalo: uvijeno i indirektno) pa sam početkom osamdesetih krenuo da pripremam projekat „Variola vera”. Ono što me je, međutim, odmah sačekalo bila je – zavera ćutanja. Niko nije hteo, ili nije smeo, da mi o samom događaju kaže bilo šta pobliže. Iako je protekla skoro čitava decenija, o toj stvari se ništa, zapravo, nije ni znalo. Jedna stručna publikacija, sa medicinskim podacima i nekoliko horror fotografija obolelih – to je bilo sve.

Zahvaljujući hrabrosti i profesionalnoj etici dva lekara ja sam se ipak dokopao istine. A ta je bila poražavajuća. Neodgovornost, nestručnost, aljkavost, kukavičluk prožimali su ne samo zdravstvo nego i celu zajednicu i na taj način otvorili vrata epidemiji. Virus nije na površinu izbacio samo varioline gadne kraste već i mnogo teža, supstancijalna oboljenja društva koja su godinama držana u stanju latentnosti ili jednostavno sakrivana od očiju javnosti. Hadžija i njegova svirala bili su tek tačka na kraju te duge, optužujuće rečenice. Najzad postalo je jasno zašto se istina o varioli tako brižljivo krije.

Film je na kraju snimljen, prikazan na mnogim festivalima, plašio godinama gledaoce sa tanjim nervima i već pomalo pao u zaborav. Ali razlog zbog kojeg ga iskopavam iz sećanja je ono što se desilo kasnije.

Epidemija se, dakle, odigrala 1972, film snimljen 1982, a posle dvadeset godina, 1992, zemlja u kojoj smo živeli stavljena je pod sankcije, to jest u neku vrstu karantina. Niko, praktično, nije mogao iz nje da izađe, a retki su bili oni koji su u nju dolazili. Sećam se da mi je neko tada rekao: „Kako si mogao da predvidiš budućnost?” Nisam razumeo pitanje. „Pa, ono što si snimio u ’Varioli’ upravo nam se odigrava sada!”

Pokušao sam da mu objasnim dve stvari. Prvo, ono što sam snimio već se odigralo, uopšte nisam ništa izmislio, samo sam rekonstruisao i za film malo adaptirao stvarni događaj. Drugo, uopšte nisam vidovit i dok sam radio na „Varioli veri” nisam ni sanjao kako bi sav taj užas sa sankcijama uopšte mogao da nam se dogodi.

Nije bio zadovoljan mojim odgovorom. Ali što je vreme više odmicalo, i sam sam počeo da razmišljam na taj način. Što se kaže, „ubacio mi je crva”. Nije li slučaj epidemije velikih boginja bio jasan znak, predskazanje onoga što će nam se dvadeset godina kasnije dogoditi? Trebalo je samo povezivati stvari… Uostalom, zar činjenica da sam taj film snimao u bolnici u kojoj sam se tridesetak godina kasnije i našao ne govori mnogo o znakovima iz budućnosti?

Uh, izgleda da sam malo zastranio… Najbolje je vratiti se zdravom razumu. Nikakvi signali iz budućnosti nam ne stižu, niti iko živi zna šta će se sutra dogoditi. Flash forward, srećom, postoji samo u filmovima.

(*Izraz u filmskoj dramaturgiji: skok u budućnost, prikazivanje događaja koji tek predstoje)

Reditelj