OK – najveća američka reč

Svi znaju šta znači OK čak i ako ne razumeju ni reč engleskog. Zar ovo nije genijalan izum, kaže u šali autor više knjiga o jeziku Alen Metkalf povodom svog novog naslova „OK – neverovatna priča o najvećoj američkoj reči”.

Metkalf celu knjigu posvećuje samo reči okej koja se prvo pojavila kao skraćenica u redakcijskom žargonu u Bostonu da bi onda zavladala svim kutovima planete.

„U osnovi je sinonim za ’sve je u redu’ i u tom značenju je koristimo većinu vremena”, objašnjava Metkalf.

Od 1839. su je koristili urednici kao skraćenicu za „ol korekt” ili „sve je tačno”. Odmah su počeli da je upotrebljavaju i oni koji su pregledali zakone i ugovore. Piscima nije prirasla za srce. OK je u 19. veku bila isto što i današnje LOL i OMG na četovima i u SMS-ovima – skraćenica koja se ne uklapa u standardni jezik.

OK nije bio OK za Marka Tvena. Lujza Mej Alkot se odlučila za drugačiji izraz već u drugom izdanju „Malih žena”. Verovalo se da to nije reč dostojna obrazovanih ljudi, još manje književnika, ali je onda predsednik Vudro Vilson uveo novu modu. Kada je on počeo da se izražava na ovaj način, verujući da je to indijanska reč, više ništa nije moglo da zadrži OK od naleta u novinama i knjigama. Ali ni od prelaska granice pošto su ljudi širom sveta počeli da je izgovaraju bez obzira na to kojim jezikom govore.

Samo jedno OK u SMS-u ili mejlu ume da razočara kada očekujemo da je neko oduševljen našim predlogom, a on nam odgovori sa samo dva slova. Međutim, štedi vreme i prostor i oslikava zemlju porekla. Nećete reći OK kada u stvari mislite super. Ali, to pokazuje pragmatičnost, da ćete prihvatiti i nešto što nije savršeno ako je dovoljno dobro da prođe u praksi. To možda nije Šekspirov engleski, ali je definitivno američki engleski, zaključuje autor.

J. S.