Denbraunovska misterija Save Mrkalja

Od našeg specijalnog izveštača

Beč – Sava Mrkalj, jedan od najbriljantnijih umova srpskih, izuzetno važan lingvista, dugo je bio skrajnut; a ja ne volim kad je takav velikan u senci – kaže mr Gordana Ilić Marković, predavač na slavističkoj katedri u Beču gde je 26. i 27. novembra održan međunarodni simpozijum o Savi Mrkalju, u čast dvestote godišnjice njegovog dela „Salo debeloga jera libo azbukoprotres”. Naša sagovornica govorila je o „srpskim natpisima na spomenicima srpskim, na grobljima bečkim, do kraja 19. veka”.

Dok ćaskamo, krajem prošle nedelje na bečkom slavističkom seminaru, nakon tribine o književnom prevodilaštvu na kojoj je učestvovala i grupa srpskih pisaca – Dragana Mladenović, Sreten Ugričić, Zoran Ćirić, Vojislav Karanović – saznajemo više o ovoj agilnoj ženi.

Došla je, devedesete, iz Beograda, s mužem koji je posle postdiplomskih studija stigao u Beč na godinu dana; taj projekat se odužio a nešto drugo je počelo u Jugoslaviji i – ostali su. „Sve u svemu, klasična priča odlaska i snalaženja”, kaže naša sagovornica. Studije klasične filologije, u Beogradu, a ovde – japanologija, slavistika... I, sve vreme, rad na interkulturnim projektima, da preživi. Do magistrature i mesta predavača na slavistici.

„To jeste svaštarenje, ali držim se maksime, ko pogodi strelicom odmah u centar, promaši sve što je naokolo”. Interkulturni projekti naveli su je da istražuje uzajamna povezivanja kultura, jedne nacije u okviru druge. Najbliskije joj je bilo da se pozabavi time šta su „interkulturni” Sloveni, naročito Srbi, u Beču radili. Ponajpre, Vuk Karadžić.

Golub Dobrašinović bio je očaran kad ju je u Akademiji nauka zatekao kako „dira” Vukova pisma supruzi Ani, istražujući Vukov nemački jezik na kojem su se dopisivali. Misli da o Vuku nije sve rečeno – donekle i zbog mitologizacije Vukovog dela još prisutne u Srbiji:

„Na primer, uvek se navodi da je Vuk Karadžić reformator srpske ćirilice. I tačka. Jeste da je ćirilica najsavršenije pismo, ali, postoje neki i pre Vuka: Venclović, Dositej Obradović, Sava Mrkalj...”, nabraja Gordana Ilić Marković, i podseća da je princip „piši kao što govoriš” izum nemačkog lingviste Adelunga. Pokušalo se i u nemačkoj lingvistici sa tim, ali tamo „reformatori” nisu pobedili.

„Dakle, ne jedan čovek, nego više ljudi, i ne jednu, nego sto godina i više radilo se na tome. Iako možda ničeg ne bi bilo, bez tog jednog koji je presekao sve rasprave, i kome pripada slava. Međutim, lingvistički rad koji iza toga stoji ne pripada samo njemu.”

Osim Karadžića, zanimalo ju je da istražuje bečke dane Petra Kočića, „pisca koji je toliko pisao protiv Austrougarske monarhije a to je pisao ovde, u Beču”.

U bečkim arhivima pronašla je njegove upisnice na fakultet i semestralne listove. I pismo koje je pisao ministru u Srbiji, s molbom da ga zaposle u Makedoniji, u srpskoj gimnaziji. „Potražila sam njegovu diplomu i otkrila da nikad nije diplomirao. Još jedan dokaz da diploma ne mora uvek da znači onoliko koliko znanje koje steknete!”

Svi ti likovi – Dositej Obradović, Vuk i Ana Karadžić, Sava Mrkalj, Tesla, Petar Preradović, Kočić, Čika Jova Zmaj... – našli su se u dramoletu „Bečki prozori” koji je napisala na osnovu svojih stručnih radova. S njim su njeni bečki studenti lane otvorili Vukov sabor u Tršiću.

Među najupečatljivijim je bila scena umiranja Branka Radičevića. „Umro je baš ovde, u arealu gde sedimo, nekad bolnici, sada pretvorenoj u univerzitetski kampus, gde su mnogi slavni srpski umovi umrli: Laza Kostić, pored ostalih. Svrha mog malog projekta jeste pronalaženje svih mesta gde je ko od Srba u Beču boravio i umro, s namerom da označimo ta mesta nekim obeležjima.”

Istraga o tome šta krije kratka biografska rečenica o Savi Mrkalju, „umro je u duševnoj državnoj bolnici u Beču”, nenadano, pretvorila se u uzbudljivu denbraunovsku pustolovinu koja joj crpi sve slobodno vreme između akademskih obaveza. Gde je umro, gde je njegov grob? I bez Toma Henksa, takvom izazovu, čini se, teško je odoleti.

Obišla je silne institucije; najpre Arhiv grada Beča, da nađe makar Savinu umrlicu. Uzalud. „Dakle, po tom arhivu, on je još uvek živ!”

Ni crkvene knjige, po kojima kopa, ne daju odgovor.

„Može se desiti, kaže naša sagovornica, da je podatak o Mrkaljevoj smrti upisan u nekoj katoličkoj crkvi. Jer, nikakvog traga o tome nema u grčkoj pravoslavnoj crkvi, koju su tada, u nedostatku srpske, Srbi u Beču koristili za verske obrede. A možda je preimenovan u knjigama umrlih, u neku nemačku varijantu prezimena, recimo, „Merkel”? Iz čega bi, našalila se jedna njena koleginica, proizašlo da je i Angela Merkel, možda, srpskog porekla!?

Direktorka Patološkog instituta, na njenu molbu, lično je pregledala sve obdukcijske nalaze iz 1833, koja važi za godinu Mrkaljeve smrti. Nigde ništa! „A bila je pretpostavka da je umro upravo u ovoj duševnoj bolnici, tzv. Kuli ludaka, u dvorištu koje gledamo kroz prozore slavistike, smeštene u zdanju nekadašnje psihijatrijske bolnice. Pa tako na odseku imamo i Frojdovu sobu!”

(Radoznalo gledamo kroz prozor, na jezivu inscenaciju u vidu rotonde od koje i korov zazire, podesnije za dramolet o tuđini i smrti od pitomih tršićkih utrina.)

Gordana Ilić Marković nada se da će kad-tad rešiti misteriju Mrkaljevog groba. Makar se obistinila njena pretpostavka da je sahranjen u nekoj zajedničkoj grobnici. „Iako to neće promeniti svet, takvi podaci su važni kao svedočanstvo o kulturnom prožimanju.”

Bilo da se radi o Feliksu Kanicu, Vuku, ili bilo kome drugom, kulturni kontakti između Srbije i Austrije još uvek su bazirani na ličnostima, nisu dovoljno institucionalni. Čak i balovi u Srbiji u 19. veku, po rečima naše sagovornice, ustaljeni su iz lične želje Mihaila Obrenovića da raskošnu bečku zabavu vidi na svom dvoru.

Kao pozitivan korak ka prožimanju kultura, zato, ističe upravo održan simpozijum o Savi Mrkalju koji su sufinansirali Ministarstvo kulture Srbije i Bečki univerzitet. Institucionalno, i interkulturalno, baš.

Vesna Roganović

-----------------------------------------------------------

„Italijanska komedija” o Milu Doru

I poznati austrijski pisac srpskog porekla, Milo Dor, bio je tema jedne od dramatizacija srpsko-bečke kulturne istorije koje je ova profesorka uradila sa svojim austrijskim đacima. Za osamdeseti rođendan pisca, „režirala” je predstavu po uzoru na staru italijansku komediju: svi su dobili uloge a ne tekst. Dor je glumio samog sebe, a njegovog školskog druga, podjednako uspešno, arhitekta Bogdan Bogdanović, takođe naturalizovani Bečlija: „Dor me je fascinirao čim sam stigla u Beč, videla sam da je neko na tihi način radio nešto što mnogi nisu radili. A mnogi su ga optuživali kako tobože drugačije i neispravno misli. On je, pak, sledio svoj put, put jednog iskusnog čoveka koji zna kako može u Austriji da prođe s kulturom” – kaže Gordana Ilić Marković.