Preminuo slikar Dado Đurić

Pod­go­ri­ca – Je­dan od naj­po­zna­ti­jih cr­no­gor­skih sli­ka­ra Mi­o­drag Da­do Đu­rić pre­mi­nuo je ju­če u Pa­ri­zu na­kon du­ge i te­ške bo­le­sti, kako su ja­vi­li pod­go­rič­ki me­di­ji, a prenosi Tanjug .
Đu­rić je ro­đen 4. ok­to­bra 1933. go­di­ne, na Ce­ti­nju. Ume­tič­ku ško­lu je za­vr­šio u Her­ceg No­vom 1952. go­di­ne, a po­tom Aka­de­mi­ju li­kov­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si pro­fe­so­ra Mar­ka Če­le­bo­no­vi­ća.
Pr­vu iz­lo­žbu imao je u Ri­je­ci 1958. go­di­ne, na­kon ko­je od­la­zi u Pa­riz. Po­red ulja i cr­te­ža, ra­dio je gra­fi­ke, ko­laž, in­sta­la­ci­je, asam­blaž, a nje­go­va de­la se na­la­ze u mno­gim mu­ze­ji­ma, ga­le­ri­ja­ma i pri­vat­nim ko­lek­ci­ja­ma ši­rom sve­ta.
Đu­ri­ću je u av­gu­stu do­de­lje­na Tri­na­e­sto­jul­ska na­gra­da za ži­vot­no de­lo, naj­ve­će dr­žav­no pri­zna­nje Cr­ne Go­re.

...

Ako je Bejkon najveći slikar otuđenja, Dado je najveći današnji slikar iz redova vizionara”, rekao je Alen Boske, pisac monografije o Miodragu Dadi Đuriću, jednom od najvećih naših slikara.

Kao diplomac Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, Dado Đurić (Cetinje, 1933), napustio je 1956. godine Beograd i otišao u Pariz, gde prolazi put od anonimnog litografskog štampara do jednog od najvećih slikara figuracije. U Parizu je Dado upoznao slikara Žana Dibifea i galeristu Danijela Koridijea koji su ga podržavali u profesionalnom radu. Samostalno počinje da izlaže već 1958. godine, a 1970. u Nacionalnom centru za savremenu umetnost u Parizu organizovana mu je retrospektiva.

Pedesete su bile godine kada se grupa naših slikara otisnula u Pariz u potrazi za oslobođenjem od ovdašnjeg vladajućeg akademizma, ali Dado Đurić je navodio svoje posebne razloge. Jedini razlog da ode u Pariz bio je mogućnost da pobegne od vojske.

„Bogami su me Crnogorci progonili kod mog Ranka, zavitlavali ga da mu je sin pobegao, da je begunac... Bila je to familijarna drama”, izjavio je slikar jednom prilikom.

Za svoje slikarstvo Dado Đurić često je govorio da je smeša svega i da predstavlja odbacivanje onoga što se zove civilizacija. Polustvorenja, kefaloidi, deformisane spodobe, istovremeno su i vizija i prošlost prirode, ili, kako je sažeo Danijel Kordije, reč je o umetnosti spokoja nad beznađem. Boje na platnima Dada Đurića nikada nisu jarke. „Meni je najbolje kad ima vrlo malo boja, ne volim tople, vrele boje”, objašnjavao je poznati slikar.

„Uvek me zbunjivao, i sada me zbunjuje, taj bradonja niskog rasta, nemarnog izgleda, blagog stasa, koji živi u nepopravljivom neredu, okružen sovama, mačkama, ovcama i decom. Svake nedelje tokom mojih vikenda išao sam da posetim Dada. Radio je na dve, tri slike istovremeno, čije su mi skice izgledale jasne i dovršene. Ludeo sam kada bi sledeće bile uništene ili neprepoznatljive... Iznenađen sam kad čujem kritike o njegovom delu kao morbidnom. Zar ona ne razotkrivaju realnost koja nas okružuje, a koju se ne usuđujemo da pogledamo iz stida zbog našeg zdravlja, našeg komfora, naše ravnodušnosti”, zapisao je Danijel Kordije.

Dado Đurić je već dugi niz godina živeo u dobrovoljnom umetničkom izgnanstvu u mestu Eruval, sa suprugom Hesi, kubanskom slikarkom.  Sa njom je imao kćerke Janicu i Amarant i sinove Jafara, Dominga i Malkolma, kao i unuke Ivu i Marena.

Poslednja izložba Dada Đurića, njegovih skicen blokova i gravira održana je u maju ove godine u beogradskoj galeriji „Haos”.

M. Đorđević