Srećna nova 1966. godina

„Originalnost nije važna. Jedino što je važno jeste autentičnost“, uzviknuo je na kraju jednog intervjua 2003. godine Bili Čajldiš. Teksaski bend „The Black Angels“ svojim novim albumom „Phosphene Dream“ pokazuje da je radikalni engleski roker bio u pravu. Na ovoj ploči nema ničega što se već nije čulo na albumima sastava „The 13th Floor Elevators“, „The Velvet Underground“, „The Stooges“ ili „The Yardbirds“ recimo. Posvećenost i autentičnost su aduti ove ekipe iz Ostina. Legendarni engleski rok novinar Everet Tru – čovek koji je u kišovitom Sijetlu „otkrio“ grandž muziku – nije pogrešio kada je na sajtu Bi-Bi-Sija napisao: „’Phosphene Dream’ je najbolji rok album u ovoj godini. Bilo koji kriterijumi da se primene“.

Album „Phosphene Dream“ izdala je diskografska kuća „Blue Horizon“. Ovu čuvenu bluz etiketu iz šezdesetih godina 20. veka – za koju je svojevremeno debitovao sastav „Fleetwood Mac“ predvođen Piterom Grinom – obnovili su Ričard Goterer i Sejmur Stajn. Oni su moguli muzičke industrije odgovorni za uspehe sastava „Blondie“ i „Ramones“, na primer.

Grupa „The Black Angels“ je njihova prva akvizicija. Preuredili su im zvuk. Angažovan je producent Dejv Sardi koji je radio sa grupama „Oasis“, „The Dandy Warhols“, „Black Mountain“ itd. On je uradio odličan posao. Eliminisao je nekontrolisane psihodelične eskapade sa prva dva albuma sastava „The Black Angels“, a sačuvao „kiselu“ prirodu njihove muzike.

Na repertoaru albuma „Phosphene Dream“ nalazi se deset pesama. Zvuče kao da su pronađene u garaži Lenija Keja zaboravljene još od vremena kada je pravio čuvenu kompilaciju „Nuggets“. Svaka od ponuđenih numera, naime, ima pandan u istoriji rok muzike. U svetu koji predstavlja sastav „The Black Angels“ 1966. godina se još nije završila. Pitanje oko kojeg se sve vrti moglo bi da glasi: Ko je najbolji psihodelični bend u istoriji rok muzike „The 13th Floor Elevators“ ili „The Yardbirds“?

Kada se čuju numere „Sunday Afternoon“ i „Bad Vibrations“ čini se da su „The Black Angels“ bliži prvoj opciji. To i nije čudo s obzirom na to da dolaze sa iste scene na kojoj je Roki Erikson započeo svoje sumanuto putovanje kroz muziku. Međutim, kada na red dođu pesme „Telephone“ ili „Haunting At 1300 McKinley” čini se da im je bliži halucinantni bluz londonskih pomodaraca.

Glas pevača Aleksa Masa, za koga su neki rekli da zvuči kao Grejs Slik koja imitira Džima Morisona, prevaljuje dug i opasan put dok ne stigne do ušiju „slušača“. Probija se kroz mračni, otrovni zvuk koji kao da dolazi iz neke močvare u kojoj umesto blatnjave vode kolaju halucinogene kiseline. Kad stigne na odredište pokreće psihodelični trip nalik onome koji u filmu „Goli u sedlu“ doživljavaju Karin Blek, Piter Fonda i Denis Hoper. A to je i bio cilj. Sudeći bar po odmetničkoj mitologiji na kojoj počiva ova muzika.