Barselona moje mladosti

Od svih godina koje sam proveo na španskom tlu, najblistavije su onih pet koje sam proveo u meni veoma dragoj Barseloni početkom sedamdesetih. Frankova diktatura još je imala vlast, ali se dotle već fosilizirala, pogotovo na polju kulture, nesposobna da održi raniju kontrolu, Pojavljivale su se pukotine i rupe koje cenzori nisu mogli da zakrpe. I kroz njih je špansko društvo upijalo nove ideje, knjige, struje mišljenja, i umetničke vrednosti i forme koje su dotad bile zabranjivane kao subverzivne. Barselona je postala kulturna prestonica Španije, mesto gde je trebalo da se nalazite da biste osetili dah predstojeće slobode. U izvesnom smislu, bila je to i kulturna prestonica Latinske Amerike, zbog brojnih slikara, pisaca, izdavača i umetnika iz latinoameričkih zemalja koji su se tu ili naselili ili su često putovali u Barselonu: morali ste da budete tu, ukoliko ste hteli da postanete pesnik, romansijer, slikar ili kompozitor našeg doba. 

Za mene su to nezaboravne godine druženja, prijateljstva, kovanjja planova i plodnog intelektualnog rada. Barselona je, baš kao što je to prethodno bio Pariz, bila Vavilonska kula, kosmopolitski, univerzalni grad u kome je bilo podsticajno živeti i raditi, gde su se, po prvi put od vremena građanskog rata, španski i latinoamerički pisci mešali i bratimili, prepoznajući jedni kod drugih istu tradiciju i savezništvo u istom zajedničkom poduhvatu i izvesnosti: kraj diktature je na pomolu, a u demokratskoj Španiji, kultura će biti glavni protagonista.

Mada se ipak nije baš tako desilo, španska tranzicija iz diktature u demokratiju jedna je od najboljih priča savremenog doba, primer kako, kada preovladaju zdrav razum i osećanje a politički oponenti ostave po strani sektašenje a zarad opšteg dobra, događaji mogu da poprime čaroliju po uzoru na one iz romana magičnog realizma. Španska tranzicija od autoritarnog do slobode, od nerazvijenosti do prosperiteta, od privrednih kontrasta i nejednakosti svojstvenih Trećem svetu do zemlje srednjih klasa, njena integracija u Evropu i usvajanje demoratske kulture nedugo godina potom, zadivili su ceo svet i pripremili modernizaciju Španije. Bilo mi je uzbudljivo i korisno da stičem to iskustvo iz prve ruke, u tom vremenu, iznutra. Žarko se nadam da nacionalizam, ta neizlečiva kuga modernog sveta, ali i Španije, neće uništiti ovu srećnu priču.

Prezirem svaku vrstu nacionalizma, provincijske ideologije - ili pre, religije – koja je kratkovida, isključiva, koja preseca intelektualni vidokrug i gaji u nedrima etničke i rasne predrasude, jer ona slučajne okolnosti nečijeg mesta rođenja pretvara u nekakve vrhovne vrednosti, moralne i ontološke privilegije. Udružen sa  religijom, nacionalizam je bio uzrok najgorih krvoprolića u prošlosti, poput onih u dva svetska rata ili tekućih krvoprolića na Bliskom istoku. Nacionalizam je više no išta doprineo da se Latinska Amerika „izdeli“ i umrlja krvlju u besmislenim bitkama i raspravama, rasipanju astronomskih sredstava za nabavku oružja umesto za izgradnju škola, biblioteka, bolnica. 

Ne bi trebalo da brkamo ovaj slepi nacionalizam i odbacivanje “drugog”, koje je uvek seme nasilja, sa hvale vrednim patriotizmom, velikodušnim osećanjem ljubavi za zemlju u kojoj smo rođeni, u kojoj su živeli naši preci, gde su naši prvi snovi oblikovali, za bliske geografske pejzaže, voljene osobe i događaje koji su se preobrazili u oznake sećanja i odbranu od samoće. Domovina nisu zastave, himne ili vatreni govori o emblematičnim junacima, već pregršt mesta i ljudi koji naseljavaju naša sećanja i ispunjavaju ih melanholijom, toplim osećanjem da, ma gde bili, uvek imamo dom kome se vraćamo.

Peru je za mene Arekipa, u kojoj sam rođen ali nikada nisam živeo u njoj, grad moje majke, bake i deke, tetki i ujaka koji su me podučavali kroz svoje uspomene i čežnje; čitavo moje porodično pleme, kao što to Arekipanci inače često čine, uvek je u svom postojanom lutalaštvu nosilo u sebi Beli Grad. Ta Piura u pustinji, među šibljem meskite i izdržljivim magarcima koje su Piuranci moje mladosti zvali “tuđim stopalima” - elegantno, tužno ime – mesto je gde sam otkrio da rode ne donose bebe na svet, već parovi, radeći nemoralne stvari koje su smrtni greh. U pozorištu Akademije San Migel prvi put sam video kratak komad koji sam napisao postavljen na sceni. Nalazi seu Limi, u Miraflores, na uglu Dijega Ferea i Kolona – zvali smo ga Srećno susedstvo – prvi put sam uskočio iz kratkih pantalonica u prave pantalone, popušio prvu cigaretu, naučio da plešem, zaljubio se, i otvorio dušu devojkama. U prašnjavim, pulsirajućim uredničkim kancelarijama novena La Kronika”,  u šesnaestoj sam učinio prve novinarske korake, zanimanje koje mi je, kao i knjige, pomoglo da intenzivnije živim, da bolje upoznam svet, da budem u društvu muškaraca i žena iz svih krajeva, iz svih klasa, izvrsnih, dobrih, rđavih i mrskih ljudi. U Vojnoj akademiji Leonsio Prado, naučio sam da Peru nije mala tvrđava srednje klase u kojoj sam do tada živeo, zaštićen, već ogromna, drevna, zloćudna zemlja nejednakosti, koju potresaju sve vrste društvenih oluja.

U tajnim ćelijama Kajude smo, sa šačicom studenata San Markosa, pripremali svetsku revoluciju. Peru, to su moji prijatelji iz Pokreta za slobodu, zajedno smo tri godine, usred bombi, pomračenja i terorističkih atentata, branili demokratiju i kulturu slobode.

Peru je Patricija, moja rođaka sa prćastim nosem i nepopustljivim karakterom, s kojom sam imao sreće da se oženim pre četrdeset pet godina i koja i dalje trpi sve manije, neuroze, ćudi i scene mog neraspoloženja koji mi pomažu da pišem. Bez nje, moj život odavno bi se rastvorio u turbulentnom vihoru, a Alvaro, Gonzalo, Morgana i šestoro unučadi koji nastavljaju i ulepšavaju naše postojanje ne bi bili rođeni. Ona sve radi i sve radi dobro. Rešava probleme, ekonomiše, stvara red u haosu, drži novinare i nasrtljivce na uzici, čuva moje vreme, odlučuje o sastancima i putovanjima, pakuje i raspakuje kofore i tako je veličanstvena da čak i kad misli da me kritikuje, ona mi čini najveći kompliment: “Mario, nisi nizašta drugo, osim za pisanje!”
Vratimo se književnosti. Taj raj detinjstva za mene nije književni mit već stvarnost u kojoj sam živeo i uživao u velikoj porodičnoj kući sa tri dvorišta u Kočabambi, gde smo ja i moji rođaci i školski drugari mogli da prepričavamo priče o Tarzanu i Salgariju, i u prefekturi Piure, gde su se šišmiši gnezdili u potkrovlju, tihe senke što su ispunjavale zvezdane noći te vrele zemlje tajanstvom. Tokom tih godina, pisanje je bilo kao dečja igra koju je moja porodica pozdravljala, nešto očaravajuće što mi je donosilo aplauze, unuku, nećaku, detetu bez tate jer je moj otac već bio umro i otišao na nebo.

Bio je visok, zgodan čovek u mornaričkoj uniformi čija je fotografija krasila moj noćni ormančić, kojoj sam se molio i zatim je ljubio pre spavanja. Jednog jutra – mislim da se od toga još nisam oporavio – majka mi je otkrila da je taj gospodin, u stvari, živ. I da ćemo od tog dana živeti sa njim u Limi. Imao sam jedanaest godina i od tog trenutka sve se promenilo. Izgubio sam nevinost i otkrio usamljenost, poslušnost, život odraslih i strah. Spas sam nalazio u čitanju, čitanju dobrih knjiga, pronalazio pribežište u svetovima u kojima je život blistav, intenzivan, u kome jedna pustolovina sledi za drugom, gde sam ponovo mogao da se osećam slobodnim i srećnim. A to je bilo pisanje, u tajnosti, kao kad neko sebi daje oduške u neizrecivom poroku, zabranjenoj strasti. Literatura više nije bila dečja igra. Postala je način odupiranja teškoćama, protesta, pobune, bekstva od nepodnošljivog, moj razlog postojanja. Od tada, pa sve do sada, kad god sam se osećao obeshrabrenim ili poraženim, na ivici očaja, prepuštanje telom i dušom mom pozivu pripovedača bilo je svetlost na kraju tunela, truplo što nosi brodolomnika do obale.