U lakovanim cipelama, a namiguju na opanke

Srpski pisci i srpski političari godinama su se potpuno slagali u fantaziji da Srbija i Srbi moraju da imaju izlaz na more. Šta bi tamo radili nije bilo precizirano, podrazumevalo se da veličini i slavi države i naroda svakako pripada i – more. Sitnice kao što su srpske reke nisu ih mnogo interesovale, pa su poplave raskućile mnoge domaćine, a Dunav je bio tuđa, „nemačka”, reka.

Hladnoratovska gvozdena zavesa je presekla dunavski kulturni i politički prostor, tako da su i srpskim komunistima bili bliži tihi Don, Volga, Volga. Rajna, Dunav, Alpi, smatrani su teutonskim kužnim prostorom iz koga je izmarširao nacizam. I sve dok se Jugoslavija nije otvorila sredinom sweet sixties, u bečkim komisionima su udbaši konspirativno kupovali engleske štofove, gramofone i frižidere za visoke komunističke rukovodioce. Nakon raspada Jugoslavije i odlaska Crne Gore iz zajedničke države, san o „našem moru” je nestao. Srbija se danas suočava sa – Dunavom.

Batine za kompozitora

Ako su Vijena i Budimpešta bile uzdizane u dve dunavske princeze, Beograd se nije trudio da bude treća. Dugo smo bežali od te evropske reke. U proteklih sto sedamdeset godina Srbi su se naseljavali na savskoj obali i šumadijskim brdima, dok su na obali Dunava, na Jaliji i Dorćolu, bili Jevreji i Cigani. Utoliko je identitet grada ostao konfuzan, pre je ličio na bosansko-crnogorsko-šumadijski zbeg na ušću Save u Dunav, nego na moderan evropski grad. U Perli, jednoj od divnih priča iz knjige Sa Jalije, Hajim Davičo opisuje kako su jevrejska deca i žene sa ciganskom dočekali 1836. prvi parobrod koji je prošao pored Beograda. Među njima nije bilo Srba. Tija Delisja, junakinja ove priče, u austrijskom parobrodu je videla zamak Balšemotova čudotvornog rabija, a tija Klara je bila ubeđena da je to paklena ratna sprava koju su izmislili Moskovi da bi tukli Turke, dok je tija Paskva proricala vrlo rđavo predskazanje…

Kako su Turci napuštali Beograd i teritoriju današnje Srbije, tako su imućniji slojevi, sa bogatstvima stečenim na monopolima i zloupotrebama državne službe i države (što se danas naziva korupcijom – retko da je bilo ministra, ili bliskog vlasti, a da se nije solidno omastio) počeli da se okreću od Carigrada i Bosfora prema Vijeni i da putuju Dunavom čak do Bad Gaštajna, stecištu srednjoevropske elite. Izuvali su opanke i utiskivali stopala u tesne cipele, menjali su perje i iz orijentalnih i etno-haljina šepurili su se u svili, frakovima a pod cilindrima. Ali, to ih nije činilo evropskom elitom, niti je značilo da je u Beograd došla Evropa. Bilo je to banalno pomodarstvo skorojevića.

U zoru prvog susreta Srbije sa Evropom, takozvani i tobožnji Ustavobranitelji, obučeni u bečka odela i lakovane cipele, izvršili su prvi državni udar u Srbiji, divljački opljačkali i oterali Obrenoviće, opustošili državnu blagajnu, srušili državu, proterali gotovo sve činovnike i zanatlije preko Dunava u Zemun, povalili na stotine žena, devojaka (takmičili su se hvalisavo međusobno u broju i koliko je ko nevinih deflorisao) i varajući ondašnji „narod” (nekoliko stotina privedenih, kupljenih, namamljenih pljačkom) dovukli na presto Aleksandra Karađorđevića da bi sebe legitimizovali pred zgroženim evropskim dvorovima onim što se događalo na desnoj obali Dunava. Ovi „Evropejci” podstakli su i patriotske mladiće da dva puta istuku Šlezingera, kompozitora, samo zato što je bio kapelmajstor kod njihovog političkog protivnika, a začetnik „ozbiljne” srpske muzike naročito je išao na živce i uši ozloglašenom „narodnjaku, demokrati i vođi naroda” Tomi Vučiću Perišiću.

Vesela Apokalipsa

Sve što je u bečkom javnom životu bilo frivolno, površno, spektakularno a prazno, vrlo brzo se prenelo i kod nas. Imitacija je bila vesela, mada je zvonila kao prazna kanta, kreveljeći se dočaravala je urbanitet koji nije postojao. Nikao je veliki broj kafana, raširila se kafanska nonšalancija, napunile su se diletantima, „gospodom službenicima”, pesnicima i uobraženim, povremenim literatama, sedelo se satima i „ozbiljno” razgovaralo, padalo u sevdah i nostalgiju, bili su ponizne sluge principa carpe diem, ne veruj u budućnost, tako je neizvesna, ej, krčmarice još vina natoči… obožavale su se novine, potprcavajući način pisanja, olak i zabavan, feljtoni i afere. Cerekalo se od podne do zore. A igralo se na vulkanu, postojala je čudna veza koja je u tom nihilističkom pustahijstvu povezivala Beč i Beograd, jer će Austrijanci i Srbi survati svet u jedan od najkrvavijih svetskih ratova.

Na fascinaciju prema smrti kod Srba ukazao je Radomir Konstantinović, a kod Austrijanaca Vilijam Džonston u izvanrednoj studiji The Austrian mind, an intellectual and social history 1848-1938 (University of California press 2000). Austrijska inteligencija kraja 19. i početka 20. veka (Šnicler, Broh, Svevo, Cvajg, Ebner-Ešebah, Vajninger, Muzil) sladostrasno se predavala obožavanju smrti, bila im je poslednja odbrana od promena, hteli su da zaustave vreme – na sve strane je ključala atmosfera, kako je kasnije nazvana – Vesele Apokalipse.

Ali ono što je bio trajni i konstitutivni deo evropske ili bečke civilizacije kao što su obrazovanje, zanat, institucije, građanski mir i red, pristojnost – u Beograd ne samo da je teško ulazilo, nego je bojkotovano, ili je proglašavano katoličkom, neprijateljskom, agresijom i izmotavanjem. Otuda stalna omraza i zaziranje recimo od Vuka Karadžića, jednog od najgenijalnijih ljudi kojeg je Srbija ikada imala. I danas mu se zamera što mu je Kopitar pomagao u prevođenju Novog zaveta, ili što ga je štampao u štampariji jermenskih mehitarista.

Gotovo do smrti nije bio hvaljen. Niti se zbog zavisti i zatucanosti moglo da pojmi kako je i koliko virtuozno jedan seljački jezik digao u biblijsku misao i u – umetnost. Da je samo živeo u Srbiji njega ne bi bilo. Uništili bi ga. Spasavala su ga bekstva preko Dunava. Vuka Karadžića je i uzdigao dunavski akvatorijum. Digla ga je energija Meternihove tolerancije austroslavizma i devize nemačke kulture – „Jezik je domovina (Vaterland)”.

U promenjenim okolnostima i na osnovu novih istraživanja moramo ponovo vrednovati veze i odnose Austrije i Srbije, Beča i Beograda. U svojoj studiji Venice and Venetia under the Habsburgs 1815-1835 (Oxford University press 2002), David Laven iscrpno je pokazao da je Austrija, uprkos tome što je bila okupator, delovala progresivno na teritorijama koje je zauzimala oko dunavskog akvatorija i stimulisala privredni i kulturni razvoj raznih naroda – podižući škole, zanate, infrastrukturu, utvrđujući zakone i obezbeđujući slobodu veroispovesti, suzbijajući lokalnu korupciju. I Laven se zalaže da jednom za svagda treba srušiti mit o Habzburškoj tiraniji, represiji i eksploataciji. I Alan Sked u knjizi Metternich and Austria – AnEvaluation (Palgrave Macmillan 2008) tvrdi da Meternihova Austrija nije bila policijska država i da je u uzdizanju slovenskih intelektualaca, u nacionalnom buđenju Slovena, u negovanju nacionalnih kultura i jezika upravo ključnu ulogu odigrao stav Meterniha da Dunavska monarhija treba da bude politički dom evropskim Slovenima.

Civilizacija u pismu i jeziku

Okrenuti Kosovu kao duhovnoj postojbini ne bi trebalo da prenebregavamo činjenicu da nam je pismenost iskovana severno, u dunavskom akvatorijumu. Pretkosovski i kosovski svet bi iščezao da Vuk Karadžić nije mukotrpno i nemački pedantno skupljao i zapisao gotovo sve srpske narodne pesme. Spasio je naš duh, produžio identitet – pitanje je koliko bi uradio da nije imao podršku iz srednje Evrope. Hegel je utvrdio da je alfabetsko pismo u sebi i za sebe nešto najinteligentnije. Bez pisma nema civilizacije. Dakle, dunavski svet je pomogao da sačuvamo kosovski svet. Zvuk je pretvoren u znak, montanjarski epski dah u slovo i rukopis za sva vremena. I Beč je učestvovao u srpskoj gradnji kosovskog zida plača, mita, pesme i istorije.

Danijel Vebster, veliki američki državnik, naglasio je duhovni i duševni momenat anglosaksonskih predaka u napretku Amerike i objasnio da su je digli masovna želja za znanjem, poštovanje parlamentarne rasprave i snaga rada. U Srbiji se danas suočavamo sa svim oblicima nihilizma i vakuuma vrednosti. S jedne strane je bezdušna i surova trka za bogaćenjem i vlašću, s druge – očaj siromašne većine, a zajedničko im je – duhovna pustoš i fascinacija prostaklukom (takođe manifestacije nagona smrti). A sve se odigrava u jednom operetskom i kabaretskom društvu spektakla koje, kako naglašava Julija Kristeva, favorizuje hipnotičku regresiju i pijanstvo afekata.

Pre svih investicija i investitora, reformi, ovde je potrebna popravka duše i dizanje duha. Nijedna investicija neće uspeti ukoliko se u svaku dušu ne vrati radost smisla opstanka i stvaralaštva, a duh ne usmeri ka ciljevima koji stvaraju zajednicu ostvarenih građana. Možda ćemo upravo povezivanjem sa dunavskim akvatorijem dobiti šansu da se među nama angažuje onaj politički i ekonomski potencijal koji se neće plašiti da uđe u borbu za spas i popravku naših duša, i neće inferiorno zazirati od otvaranja prostora za znanje, za inženjere i stručnjake, pokazujući da su Srbi pametan narod.

Nedavno je Angela Merkel tražila da svi stranci koji žive u Nemačkoj nauče nemački, da se obrazuju, da se kulturno uzdižu jer se neće dozvoliti da nemačko društvo bude – glupo društvo.

Pri tom je naglasila da su otvorena vrata stručnjacima iz celog sveta, ali da moraju da nauče nemački jezik. Srbija je pred neizvesnom budućnošću, ali se jezik, osnova identiteta, mora čuvati, kako pokazuje Merkelova čak i kada je društvo high tech modernizovano. A jezik se čuva i razvija knjigama, pisanjem i čitanjem, upotrebom pisma, jasnim govorenjem. Izvan pisma je varvarstvo spektakla, patologija i narkomanija, kriminal i korupcija, tupo podrazumevanje, propast. Vuk nam i dalje ostaje izazov sa svojim opusom iz dunavskog akvatorija – Jezik je domovina, u pismu je civilizacija. Naša država, međutim, naš jezik danas ne podržava. Političari se trude da ostave utisak, ali niti stvaraju, niti omogućavaju stvaranje duhovnih vrednosti. Ponavlja se priča od pre sto i više godina: samozvane elite su ušle u lakovane cipele, ali i dalje namiguju na opanke.