Berlinski zid između Srba i Albanaca

Merdare – Samo malo, sine, da vidimo šta hoće ova teta – kaže mlada majka dok iz tesnog kombija izvlači svoje dvogodišnje dete koje vrišti od dugog puta i čekanja.

– Stani tu i uzmi stvari iz gepeka – zapoveda carinica Jasmina dok majka na oštrom vetru prelaza Merdare umotava oznojeno dete. Majka jednom rukom podiže torbu u koju Jasmina zavlači ruke – dečje sitnice, igračke, hrana pojavljuju se na sivom prljavom stolu s metalnim nogarima. Dete se primirilo, ne plače. Majka kreće da ga unese u kombi: „Jesam li ti ja rekla da se vratiš nazad? Stani tu! Tamo nije pregledano”. Gospođa ostaje okrenuta leđima vetru, cupka s detetom u ruci i torbom u blatu.

– Ajde ti, stari – progovara ledeno lepo lice – vadi stvari iz torbe! Malo poguren čovek, zapuštene brade s crnim florom na reveru sakoa izvlači na sto svoju intimu i sirotinju. Boli ga svaki pokret i ubija stid od donjeg veša što tako bestidno stoji na stolu oko kog smo okupljeni. Pokazivanje sirotinje je gore od najcrnje bede, a staračka intima je teža od svake sramote. Po licu mu probija crvenilo, uši su mu pomodrele od stida. Jasminino spomeničko lice zategnuto čvrsto vezanim konjskim repom ne pokazuje emocije – poziva sledećeg da vidi šta ima u njegovoj torbi, raspituje se kakvi su to lekovi, tako svi znamo od čega se leči ova sredovečna gospođa.

Stojim s hiljadama reči zaglavljenih u grlu, čekam svoj red kao da idem u logor, ova žena me već nekoliko puta pretresala, gledam je sve ovo vreme upadljivo i opsednuto.

Dok otvaram svoju crnu kinesku torbu, gledam netremice u to zaleđeno lice, gledam i dok nasumice otvaram pregrade.

– Šta ti gledaš?

– Ništa – progovorih i nastavih da beznadežno zurim kroz te oči i ruke što preturaju po mojim krpicama i knjigama.

– Ti izgleda ne znaš da je ovo državna granica i carina! – govori mi Srpkinja Jasmina, kosovski carinik.

– Ne znam! Nije mi jasno šta ovo radite s ljudima, ovo poniženje... Vidite li ovo dete? Svakome kažete ti....

Onda zaćutim jer znam da ću napraviti problem našem prevozniku Bogiju, a Saško koji o nama danas brine pokazuje da je se nekako smirim.

– Piši i žali se – poruči mi kosovska službenica i ode.

Opet onaj isti grč, opet svedočenja da ona stalno zlostavlja ljude, da je neprijatna, da je stalno ovako. Starac u crnom kaputu ćuti kao zaliven gleda ispred sebe, ne reaguje. Ne uključuje se u salvu napada na ženu – uniformu.

Prelaz Merdare je najtvrđa granična postaja u Evropi; administrativna linija Merdare je idealna granica svih balkanskih diktatora; punkt Merdare je Berlinski zid između Srba i Albanaca; prelaz Merdare je mesto najčešćeg poniženja na Balkanu; postaja Merdare je, deset godina u kontinuitetu, fabrika mržnje; Merdare je mesto gde ponižena sirotinja iskušava svu moć administrativne i plemenske represije; posle Merdara prosečan čovek ima osećaj da ulazi u logor. Carine, punktovi, kontrole, busije i opšta hajdučija koja na njima vlada osnova su preživljavanja feudalnih entiteta na Balkanu. Ovo hajdučko prepadanje ili modernim jezikom rečeno „punjenje budžeta” izdržava nesposobne i neproizvodne administracije poluplemenski i polumafijaški organizovane. Od harača na ovim i ovakvim mestima zvanično se puni mnogo više od polovine budžeta Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine... Očigledno je da se mnogo ugodnije živi od onoga što ove granice propuste.