Junak našeg doba

Prvi pravi junak jednog doba, po svojim zračenjima i uticajima na čitaoce, ne samo Evrope, već i dobrog dela sveta, stigavši čak do Japana, bio je Verter, glavni lik Geteovog dela ,,Jadi mladoga Vertera” (1774). I ne samo to, delo je postalo i prvi bestseler. Naravno, kad ga je pisao, Gete nije imao ni pretpostavku da će njegov Verter napraviti takav darmar u svetu, utoliko pre što je ,,presušilo” vreme ljubavnih romana. Jadi zaljubljenog Vertera bili su toliki da je veliki broj mladih izvršio samoubistvo zbog neostvarene ljubavi, kao i Geteov junak. Možda je tada, takođe, prvi put književnost, „pobedila” stvarnost, i bacila u zasenak sve petparačke priče o velikim ljubavima. Nije nam poznato kako je Gete na takvu slavu reagovao, ali su tadašnje štamparije izbacivale sve nove i nove primerke za ,,gladne” čitaoce. Nažalost, tada nije postojala institucija autorskog prava, što je za izdavače bila prava blagodet. Ne plaćaju nikom ništa, bez obzira što je pisac mlad i što će kasnije uslediti njegova mnogo značajnija dela.

Trebalo je da prođe dosta vremena da bi se pojavilo neko novo delo, koje će uzdrmati čitaoce.

Jedno kratko vreme, više zbog skandala, zbog kojeg je morao da bude utamničen u Redingu, u Engleskoj, da bi posle kazne zbog nedozvoljene ljubavne veze s mladim lordom, morao da napusti Englesku i da se odrekne familije, Oskar Vajld je bio obožavan zbog dela ,,Slika Dorijana Greja”.

Trebalo je čekati dvadeseti vek i ruske pesnike posle revolucije, naročito Jesenjina i njegovu idilu s Isidorom Dankan, naročito stoga što se mladi Jesenjin ubio u jednom hotelu Sankt Peterburga, da bi se moglo govoriti o novom kulturnom junaku. Doduše, jedno vreme to je bio Puškinov Jevgenije Onjegin, pojedini romani Fjodora Dostojevskog, koji su izlazili svaki dan u novinskim nastavcima, da bi mogao da prehrani porodicu, ali to nije bilo ono što se „dogodilo” s Verterom.

Tek je dvadeseti vek do kraja razvio pojam bestselera, ali retko kad bi se dogodilo da se „udruže” vrednost dela s njegovom čitanošću. ,,Nova revolucija” dogodila se u već poodmaklom tehnološkom vremenu – s pokretom ,,dece cveća”, koji se nije mogao zamisliti bez romana Hermana Hesea pod miškom i njegovog ,,Stepskog vuka”, a u muzici bez „Bitlsa”, „Rolingstonsa”, Džimija Hendriksa, Džima Morisona i drugih, koji su se planetarno ujedinili, protestujući zbog američkog ubijanja u Vijetnamu. Kad se era planetarnog protesta, zbog američke intervencije i surovosti u Vijetnamu, završila, mladi pobunjenici još više su učvrstili svet njihovih očeva, zaboravljajući ono zašto su se borili.

Današnji kulturni junak je virtuelna kreatura, koju čas vidiš, čas ne vidiš, u kojoj književnost participira tek toliko da sasvim ne zgasne. Došlo se dotle da pojedini, i domaći i strani izdavači, odbijaju da objavljuju književna dela, jer imaju malo čitalaca, dok se više traže istorijska i filozofska dela, i internet-znanje. Nekadašnji književni junak se rasplinuo ili završio u Hokingovim crnim rupama. Makar malo utehe, jer u crnim rupama, kako je dokazao Hoking, ne ,,umiru” svi atomi; neki postanu klica, možda, baš života.

Utehe radi, ali ne zato što sam pripadnik ,,slabijeg” pola, inicijativu su krajem prošlog i početkom ovog veka preuzele žene. Čak se najviše čita ono što one pišu, bez obzira na kvalitet. One su se nametnule svim medijima, pa samim tim i onima koji ih slušaju ili gledaju. Budući da ih ima mnogo, i kod nas i u svetu, mogli bi da zaključimo da one stvaraju neku vrstu kolektivnog junaka, s malo intelektualnosti i s mnogo više gluposti. Zaključak se sam nameće: „Da li je glupost junak našeg vremena?” Iako nepopravljivi pesimista, ipak očekujem da novi junak našeg vremena bude žena, i kao večno žensko i kao stvaralac, jer se nikad ne zna koje i kakvo delo može da iznedri kulturnog junaka.

Milka Lučić