Amnezija

Revolucija dvehiljadite godine. Izlazeći sa posla D. je upao u talas demonstranata koji ga je svom silinom poneo ka centru. Tek u parku pored Dvora zastao je i počeo da posmatra masu koja je sve više rasla. U tom trenutku susreo je N., poznanika sa fakulteta za koga je znao da odavno živi u inostranstvu. N. je žurio i nije imao vremena za dužu priču jer je došao samo na jedan dan kako bi obišao decu iz prvog braka i iste večeri se vratio.

– Dobro je ovo, potrebne su promene, ali kud baš sad ja da naiđem. Ko zna šta će biti i u kakav haos će sve ovo da preraste, a za tri sata treba da krenem nazad – rekao je N. i žurnim korakom otišao.

D. je ostao još malo, čak se i približio Skupštini dok je masa provaljivala u nju. Grupa demonstranata oko njega uzimala je kamenje iz razbijenih žardinjera pa je i on sam dohvatio jedan, ali ga je ubrzo ispustio kad je osetio suzavac. Najprečim putem uputio se kući.

Dve godine kasnije, nakon što je načuo da će dobiti rešenje o otkazu, seo je u obližnji kafe da se pribere. Za stolom pored sedeo je N. i davao intervju nekoj televizijskoj ekipi. D. je okrenuo leđa kako ga N. ne bi video. Dok je ispijao kiselu vodu, slušao je, hteo ne hteo, šta N. govori. U jednom trenutku, nije mogao da veruje svojim ušima. N. je pričao kako je dvehiljadite svakog dana, tokom šest meseci, učestvovao na svim mitinzima, protestnim šetnjama i sukobima sa policijom. Na kraju intervjua, novinar mu je čestitao na postavljenju na mesto našeg delegata u nekoj važnoj međunarodnoj organizaciji.

Ustajući, N. se osvrnuo i pogled mu se sreo sa D. Usiljeno se osmehnuo i mahnuo rukom:

– E, otkud ti?

D. ga je gledao pravo u oči. Ne mogavši da izdrži rekao je:

– Šest meseci u revoluciji? Zar nisi bio samo jedan jedini dan, i to zbog posete deci? Seti se da ima nas koji smo svedoci. Kako te nije sramota?

– Kakav jedan dan u revoluciji? Ne znam o čemu govoriš! Ti i ja se nismo sreli još od fakulteta! Jesi li dobro? Nešto loše izgledaš?

Lice D. je pomodrelo, a žile na vratu iskočile:

– Amnezija, a?

TV ekipa i ljudi u kafeu su se ućutali.

– Šta ti je čoveče? Ti si lud! – rekao je N., uzeo svoju akten-tašnu i izašao.

...

– Ti si lud! – rekao mu je kolega dok ga je izvodio sa prijema povodom najnovijeg prestrukturisanja firme u kojoj su radili, i upravo tog dana dobili rešenja o otkazu.

Vlasnik firme, koji je uspevao da opstane u svim režimima, okupio je mnoštvo zvanica. Nakon nabadanja ćevapa sa ovala i ispijanja pića, vlasnik je uzeo reč:

– Dižem ovu čašu za naš novi početak, za uspon firme koju ćemo postaviti na noge sa neznatnim odricanjima koja čak nisu vredna pomena.

D. je osetio kako mu krv udara u glavu i doviknuo:

– Odricanja koja nisu vredna pomena?! A to što nas šezdeset nije primalo plate četrnaest meseci, što nam niko nije plaćao socijalno i penziono, što je danas još jedna velika grupa dobila rešenja o otkazu? To se zaboravlja? Šta je ovo, epidemija amnezije?

Kolega ga je s mukom izvukao iz sale neprekidno ponavljajući:

– Ti si lud, ti si lud...

...

–- Ti si lud – rekao mu je rođak Ž., 2005. godine, dok su prodavali kineske gaće i majice na haubi starog „trabanta”.

Predlagao mu je da se učlane u jednu važnu partiju. D. je podsetio rođaka na činjenicu da je taj već promenio tri partije, što mu očito ništa dobro nije donelo jer je i dalje tu gde je. Ž. se pravdao rečima kako nije on kriv što su te partije propadale jer su stalno dospevale na pogrešnu stranu, ali da je ova partija sad dobitna kombinacija jer je među vodećima.

– Zaboravi sve to što ti jede džigericu i pođi sutra sa mnom. Imaš fakultet, u najboljim si godinama! Što me tako smrknuto gledaš? Osvesti se čoveče! – bio je uporan Ž. – Šta hoćeš, da večno blejiš ovde na trotoaru? Trgni se, resetuj mozak i izbriši prethodnu memoriju. Ne budi lud!

...

– Ne budi lud – rekao mu je komšija 2010. godine. – Korupcija je svuda, prema tome: prodaj onu očevu njivu u Banatu. Tajkuni ubrzano kupuju zemlju. Stavi tu lovu u koverat da odnesemo čoveku koji će da te zaposli u jakoj firmi. Samo požuri jer ih na listi čekanja već ima oko sto! Nema ništa bez koverte! Je l’ me čuješ? Alo? Kuda ćeš? Stani!

...

Jednog jutra se probudio i pogledao u plafon na kome su igrale nepoznate senke. Na zidu je visilo veliko, njemu nepoznato ogledalo. Ustao je i stao na njemu sasvim nepoznat tepih. Skrenuo je pogled prema prozoru kroz koji su se videli obrisi nepoznatih zgrada. Neka blaga jeza mu je prošla kroz telo. Prišao je ogledalu i ugledao njemu sasvim nepoznato lice, i ustuknuo. Naslonio se rukom na zid po kome su bili okačeni ramovi sa požutelim crno-belim fotografijama nekih njemu nepoznatih ljudi.

– Ko su svi ovi ljudi? – prošaputao je. – Ko sam ja?

Da li sam stvarno lud?