Амнезија

Револуција двехиљадите године. Излазећи са посла Д. је упао у талас демонстраната који га је свом силином понео ка центру. Тек у парку поред Двора застао је и почео да посматра масу која је све више расла. У том тренутку сусрео је Н., познаника са факултета за кога је знао да одавно живи у иностранству. Н. је журио и није имао времена за дужу причу јер је дошао само на један дан како би обишао децу из првог брака и исте вечери се вратио.

– Добро је ово, потребне су промене, али куд баш сад ја да наиђем. Ко зна шта ће бити и у какав хаос ће све ово да прерасте, а за три сата треба да кренем назад – рекао је Н. и журним кораком отишао.

Д. је остао још мало, чак се и приближио Скупштини док је маса проваљивала у њу. Група демонстраната око њега узимала је камење из разбијених жардињера па је и он сам дохватио један, али га је убрзо испустио кад је осетио сузавац. Најпречим путем упутио се кући.

Две године касније, након што је начуо да ће добити решење о отказу, сео је у оближњи кафе да се прибере. За столом поред седео је Н. и давао интервју некој телевизијској екипи. Д. је окренуо леђа како га Н. не би видео. Док је испијао киселу воду, слушао је, хтео не хтео, шта Н. говори. У једном тренутку, није могао да верује својим ушима. Н. је причао како је двехиљадите сваког дана, током шест месеци, учествовао на свим митинзима, протестним шетњама и сукобима са полицијом. На крају интервјуа, новинар му је честитао на постављењу на место нашег делегата у некој важној међународној организацији.

Устајући, Н. се осврнуо и поглед му се срео са Д. Усиљено се осмехнуо и махнуо руком:

– Е, откуд ти?

Д. га је гледао право у очи. Не могавши да издржи рекао је:

– Шест месеци у револуцији? Зар ниси био само један једини дан, и то због посете деци? Сети се да има нас који смо сведоци. Како те није срамота?

– Какав један дан у револуцији? Не знам о чему говориш! Ти и ја се нисмо срели још од факултета! Јеси ли добро? Нешто лоше изгледаш?

Лице Д. је помодрело, а жиле на врату искочиле:

– Амнезија, а?

ТВ екипа и људи у кафеу су се ућутали.

– Шта ти је човече? Ти си луд! – рекао је Н., узео своју актен-ташну и изашао.

...

– Ти си луд! – рекао му је колега док га је изводио са пријема поводом најновијег преструктурисања фирме у којој су радили, и управо тог дана добили решења о отказу.

Власник фирме, који је успевао да опстане у свим режимима, окупио је мноштво званица. Након набадања ћевапа са овала и испијања пића, власник је узео реч:

– Дижем ову чашу за наш нови почетак, за успон фирме коју ћемо поставити на ноге са незнатним одрицањима која чак нису вредна помена.

Д. је осетио како му крв удара у главу и довикнуо:

– Одрицања која нису вредна помена?! А то што нас шездесет није примало плате четрнаест месеци, што нам нико није плаћао социјално и пензионо, што је данас још једна велика група добила решења о отказу? То се заборавља? Шта је ово, епидемија амнезије?

Колега га је с муком извукао из сале непрекидно понављајући:

– Ти си луд, ти си луд...

...

–- Ти си луд – рекао му је рођак Ж., 2005. године, док су продавали кинеске гаће и мајице на хауби старог „трабанта”.

Предлагао му је да се учлане у једну важну партију. Д. је подсетио рођака на чињеницу да је тај већ променио три партије, што му очито ништа добро није донело јер је и даље ту где је. Ж. се правдао речима како није он крив што су те партије пропадале јер су стално доспевале на погрешну страну, али да је ова партија сад добитна комбинација јер је међу водећима.

– Заборави све то што ти једе џигерицу и пођи сутра са мном. Имаш факултет, у најбољим си годинама! Што ме тако смркнуто гледаш? Освести се човече! – био је упоран Ж. – Шта хоћеш, да вечно блејиш овде на тротоару? Тргни се, ресетуј мозак и избриши претходну меморију. Не буди луд!

...

– Не буди луд – рекао му је комшија 2010. године. – Корупција је свуда, према томе: продај ону очеву њиву у Банату. Тајкуни убрзано купују земљу. Стави ту лову у коверат да однесемо човеку који ће да те запосли у јакој фирми. Само пожури јер их на листи чекања већ има око сто! Нема ништа без коверте! Је л’ ме чујеш? Ало? Куда ћеш? Стани!

...

Једног јутра се пробудио и погледао у плафон на коме су играле непознате сенке. На зиду је висило велико, њему непознато огледало. Устао је и стао на њему сасвим непознат тепих. Скренуо је поглед према прозору кроз који су се видели обриси непознатих зграда. Нека блага језа му је прошла кроз тело. Пришао је огледалу и угледао њему сасвим непознато лице, и устукнуо. Наслонио се руком на зид по коме су били окачени рамови са пожутелим црно-белим фотографијама неких њему непознатих људи.

– Ко су сви ови људи? – прошапутао је. – Ко сам ја?

Да ли сам стварно луд?