Neodržive amnestije

Državna revizorska institucija (DRI) ponovo je i kod pregleda poslovanja u 2009. godini našla brojna kršenja propisa kontrolišući korisnike budžeta. Svako kršenje propisa trebalo bi biti kažnjavano. U protivnom, širilo bi se bezvlašće i zakoni i drugi propisi izgubili bi svrhu. Najmanje se očekivalo da direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković sa tim ne bude saglasna. Jer, korupcija je u svojoj suštini upravo prikriveno kršenje zakona. A ipak je, na zaprepašćenje mnogih, baš ta zaštitnica od korupcije, ustala u neku odbranu i amnestiranje onih koji su kršili zakon, a za koje je DRI najavila prijave za gonjenje i kažnjavanje.

„Politika” od 17. 12. 2010. godine citirala je njene reči da „treba videti šta je dovelo do povrede propisa, da li su to suviše rigidni propisi ili su budžetske stavke loše postavljene”. Zaista frapantno stanovište uopšte i da ne dolazi od tako važnog javnog poslenika za zaštitu od kršenja zakona. Rigidan, znači strog, neumoljiv i neumitan, kakvi bi i trebali biti svi propisi, a ne nejasni i šareni, kao što su često. A eto, po direktorki Agencije, koja je u prvom planu borbe protiv korupcije, treba da bude oprošteno onima koji su našli da su propisi baš takvi i koji su ih stoga kršili.

Ima ona još čudniji alibi za prekršitelje uhvaćene od DRI. Očito smatra da je Skupština kod donošenja zakona o budžetima postavila loše neke stavke, pa su onda čak i za pohvalu, po njenom mišljenju, oni koji su to ispravljali trošeći novac na druge stavke, za koje su oni utvrdili da su ispravnije. Tim putem, da ima mnogo loše postavljenih stavki u budžetu, mogu biti i za pohvalu odstupanja, koja je DRI proglasila za nepravilnosti, pa čak i da ima „suviše rigidnih” propisa i protiv korupcije, što i te grehe čini manjim.     

U nastavku citiranog teksta ona precizira svoje stanovište jasnim rečima: „nisam za crno-bele akcije kao što je da se odmah podnesu prekršajne prijave, to neće rešiti uzrok, to će rešiti posledice”, te da treba sačekati da budžetski korisnici isprave greške. A upravo obratno, posledice grešaka su nastale, a jedino kažnjavanje za prekršaje bi delovalo preventivno na uzroke, da korisnici budžeta olako prave i dalje prekršaje u korišćenju novca, koji poreski obveznici teško uplaćuju.  

Ona čak traži da naknadno i preciznije merimo „nepravilnosti” iako možda ima i težih grešaka. Ispred još ponekoga ona reče: „najviše nas zanima koliko ove uočene nepravilnosti predstavljaju u odnosu na ukupan iznos budžeta” odnosno „kolike su utvrđene nepravilnosti pojedinačnog budžetskog korisnika u odnosu na budžet kojim se raspolagalo”. Očito i nepravilnosti hoće da umanji procentom od ukupnog posla prekršilaca. Još čudnije ona nastavlja: „zanima nas i da li su nepravilnosti posledica neznanja”, čega verovatno ima, ali ne dovrši misao treba li držati na odgovornim mestima korisnika budžeta – baš neznalice. Neznanje onog ko se prihvatio odgovornog posla nikoga – ne opravdava.  

Dr Milan R. Kovačević, Beograd