Ruža vetrova

Nisam tačno znao šta je to. Ruku na srce, nikada se nisam mnogo ni zanimao za prirodne fenomene tog tipa. Imao sam sasvim druge sfere interesovanja. A onda sam je jednoga dana, sasvim posebnog u mome životu, ugledao ispred sebe i od tada mi ne izlazi iz glave. Iz srca, bolje reći.

U februaru 1987. počeo sam snimanje „Sabirnog centra“. Za uvodnu scenu bio mi je potreban nekakav vanzemaljski, pustinjski pejzaž. Sasvim uski deo ekipe, nas nekoliko i moj otac, koji je u filmu igrao ulogu starog profesora koji stiže u Sabirni centar, uzeli smo neki jeftini turistički aranžman i otišli na nedelju dana u Tunis. Računali smo, tamo je svuda pustinja, okrenućemo kameru prema nekom lepom peščanom pejzažu i – to će biti to. Grdno smo se prevarili!

Oko nas je bujalo zelenilo, pustinji nije bilo ni traga. Razočarani, iznajmili smo nekakav kombi i krenuli ka jugu. Prvi obrisi Sahare pojavili su se tek posle nekoliko stotina kilometara, ali to još uvek nije bila pustinja kakvom smo je zamišljali. Skrenuli smo sa puta i uputili se preko nekakvog slanog jezera u pravcu koji smo odredili nasumice. Biljaka je, doduše, bilo sve manje, ali na dine i sve ono što ide uz razglednice iz Sahare još uvek nismo nailazili.

A onda se, iznenada, pred nama ukazao prekrasni i sasvim očuvani antički grad. Bili smo zatečeni: tražeći pesak, neočekivano smo pronašli nešto drugo – pred nama se pružala pustinjska lepotica Duga (Dougga), koja je na tom mestu opstala preko dvadeset vekova zahvaljujući suvoj klimi i izmeštanju glavnih putnih pravaca Bliskog istoka.

Ušli smo u Dugu kao opčinjeni. Glavne ulice, delovi velikih građevina, ostaci kipova bili su u izvanrednom stanju. Naišli smo na netaknuto antičko pozorište. Neko je rekao: „Glumac, odigraj nešto.“ Seli smo u gledalište, moj otac je stupio na Skene i rekao nekoliko rečenica, više se šaleći. Ali bio je to pravi teatar, proradio je posle toliko hiljada godina, zahvaljujući jednom glumcu i nas nekolicini iz publike. U tom trenutku shvatio sam razlog večnosti pozorišne umetnosti: ništa joj, osim izgovorene reči, nije potrebno.

Setio sam se još jednog događaja koji je potvrdio to saznanje. Godine 1958, pre nego što će zabranjena predstava „Čekajući Godoa“ biti ilegalno izvedena u ateljeu Miće Popovića, pred okupljene srećnike koji su uspeli da uđu u prostoriju izašao je slikar Mario Maskareli. Izvadio je iz džepa kredu i na podu povukao crtu. Time je prostor podelio na gledalište i scenu. Predstava je mogla da počne! Doživljaj je bio isti kao da se komad odigrava u Burgteatru ili na Brodveju. I bolji, jer je sve bilo obavijeno misterijom nedozvoljenog.

Kasnije smo se šetali Dugom i ja sam zastao jer sam ispred sebe, na pločniku velikog, kamenog trga ugledao uklesani natpis – Sirocco. Od njega se, pa sve do kraja trga, pružala takođe uklesana linija. Na drugoj strani trga pisalo je – Mistral. I od te reči je, na drugu stranu sveta, vodila crta. Prisetio sam se da je maestral ime vetra. I stvarno, tumarajući po trgu, otkrio sam i druge: Tamontanu, Gregale, Levante. Ostro, Libeccio, Ponente. Pored natpisa vetrova, u raznim pravcima pružale su se linije i stvarale sliku koja je uistinu ličila na cvet. Shvatio sam da hodam po onome što ljudi nazivaju ružom vetrova.

Kasnije sam se, naročito sa pojavom Interneta, stalno vraćao ruži vetrova i sakupljao razne grafičke prikaze i podatke o njoj. Saznao sam tako da Gregale označava vetar koji duva iz pravca Grčke, da Sirocco dolazi iz Sirije, Libeccio iz Libije, a da je Mistral dobio naziv od latinske reči magistra (početni, glavni), jer je duvao iz pravca Rima. Ruža vetrova je bila preteča magnetnom kompasu i služila je orijentaciji u prostoru. Ljudi su je izmislili da bi, prvi put, saznali gde su. Vetrovi su izabrani kao putokaz jer su njihovi pravci duvanja smatrani večitim i nepromenljivim.

Od tada, kažem, iz nekog razloga stalno mislim na tu ružu. Zašto? Ni samom mi nije mnogo jasno. Jednoga leta sam, čak, iz mora izvadio oveći kamen, nekakvu ploču, na njoj ucrtao ružu vetrova i proveo čitavo letovanje dubeći tu stenu. Dok su se ostali kupali ja sam je strugao, u početku bez ikakvog klesarskog znanja, ali kasnije, kada sam pribavio malo alata, sasvim solidno. Može se reći da sam tog septembra ispekao klesarski zanat koji, međutim, više nikada nisam upotrebio. Napravio sam svoju ružu vetrova i tako ispunio nekakav unutrašnji, i dalje sasvim neobjašnjiv, poriv.

Jednom sam sa ocem evocirao onaj dan u Dugi i kada sam mu rekao da sam u njoj doživeo jedan od najlepših trenutaka u životu on mi je, na moje iznenađenje, rekao: „I ja.“ Nismo dalje produbljivali tu temu.

reditelj