Ovo je bila njihova godina

Glad za životom

Posle premijere, koleginica Dušanka Stojanović rekla mi je da je lik majke Ružice u „Belom belom svetu” snaga filma, a lik ćerke Rose, koji igram, duša filma. I verujem da je tako, kaže glumica Hana Selimović, koja je u poslednjem delu scenarističko-rediteljskog tandema Milena Marković–Oleg Novković ostvarila jednu od glavnih uloga. Za nju je nagrađena priznanjem za glavnu žensku ulogu na Pau festivalu u Francuskoj, u večeri, kada je Klaudiji Kardinale dodeljana nagrada festivala za životno delo.

– Oleg je od mene u filmu očekivao organsku prirodu nezaustavljive devojke. Glad te devojke za bilo čim što liči na život jeste njena osnovna vodilja. Kada se neko na takav način vodi za svojim željama, tu nema kalkulacije – smatra glumica, koja je u drami o tragediji života i ljubavi u gradu Boru sarađivala sa Uliksom Fehmiuom, Markom Janketićem i Milicom Mihajlović, a najdirektnije sa Jasnom Đuričić.

– Jasna mi je pružila priliku da se osećam ravnopravnim članom ekipe. Saradnja je bila na ravne snage. Jasnu pamtim kao pozorišnu heroinu, kao jedan od najuzbudljivijih činilaca pozorišta koji sam gledala kod nas. Snaga njenog dara jeste uticaj na ljude, kolege i gledaoce – kaže naša sagovornica, koja posle skorašnjeg diplomiranja na katedri za glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, radi kao asistent prof. Nebojše Dugalića, a rad sa mladim kolegama daje joj snagu da istraje u poslu.

– Mladi nose ogromnu energiju, a to je apsolutna hrana za neprestani rad. Posvećena sam glumi, osećam je kao dubok unutrašnji poriv i verujem da put koji sam odabrala nije pogrešan. Kada bih odabrala poziv koji me manje uzbuđuje od glume, to ne bi bilo iskreno – ne krije Hana, koja je debitovala u delu „Poljupci” Saše Radojevića, a u pozorištu je igrala u predstavama „Figarova ženidba i razvod” Slobodana Unkovskog, „Nova stradija” Kokana Mladenovića i „Kod kuće/Kabul” Željka Đukića.

I. Aranđelović

-------------------------------------------------

Uzor mu je Dis   (/slika2)

U oblasti književnog stvaralaštva ovu godinu obeležio je Andrija B. Ivanović (3. 08. 1980. Majdanpek), novinar, dobitnik nagrade „Mladi Dis” čačanske biblioteke „Vladislav Petković Dis” za prvu pesničku zbirku. Po tradiciji, ovo priznanje podrazumeva i objavljivanje rukopisa laureata, a Ivanovićeva poetska zbirka „Paklena runda”, koja odslikava život kao filmsko-poetski omnibus i na duhovit način sagledava svet, štampana je kao dvadeset deveta knjiga u ediciji „Tokovi”. Takođe, bila je predstavljena i na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. U obrazloženju žirija nagrade „Mladi Dis” ističe se da je poezija Andrije Ivanovića ispisana razumljivim i svakodnevnim jezikom, lišenim svake patetike. Jasne slike, upečatljiv humor, cinizam i laki besmisao egzistencije, još su neke od odlika ove „tečne” poezije, koja svoju energiju crpi iz preplitanja života i popularne kulture.

Svoje priče i pesme Andrija Ivanović objavljivao je u časopisima „Misao i čovek”, „Lipar”, „Balkanski književni glasnik”, „Gradina”, „Tera”, „Emitor”, na sajtovima „Art-Anima” i „Urbana intervencija”, kao i u različitim zbornicima – Rukopisi, Šumadijske metafore, Donja strana priče, Poezija mladih, Najkraće priče, Rudnička vrela, Najkraće priče, Najkraće priče, Jednostranične priče, Gradske priče 3 – Fantastika. Bavi se i kolažnim stripom koji je izlagao na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu.

M. V.

----------------------------------------------------

Moderna vila   (/slika3)

U celokupnom baletskom repertoaru Narodnog pozorišta pročitaćete ime mlade solistkinje Milice Jević (25). A njen put kojim se stiže do svog velikog sna iz detinjstva bio je duži i teži od većine drugih.

Rođena u Pančevu, a odrastala u obližnjem Kačarevu, devojčica zaljubljena u igru, dugo je, u pratnji majke, putovala do beogradske baletske škole „Lujo Davičo” i nazad. Posle se preselila u internat, stekla diplomu profesionalne balerine, a u međuvremenu i fakultetsku – art menadžera. Tokom šest godina igre u Narodnom pozorištu, publici se predstavila u značajnim rolama u klasičnim baletima, kao Mirta („Žizela”), vila Karabos („Uspavana lepotica”), Mercedes („Don Kihot”)... premda je takođe uspešna i na savremenoj plesnoj sceni. Potvrda toga je i ovogodišnja nagrada „Dimitrije Parlić”, koju je podelila sa grupom aktera predstava ,,Step lightly” i „Šest plesova”, poznatih koreografa Pola Lajtfuta i Jiržija Kilijana, sa repertoara matične kuće koja joj je, na Dan Narodnog pozorišta, dodelila pohvalu za izuzetne rezultate u 2010. Imala je ona i zapažene nastupe u predstavama „Mirisi cimeta” i „Otelo”, nove Bitef dens kompanije, koje je videla i publika na festivalima u Budvi, Sarajevu, Ljubljani i u Svetvincenatu, u Istri.

Jedna karijera koja je u punom mladalačkom zaletu beleži i prve koreografske radove i prve velike lekcije iz pedagogije, kod čuvenog Žarka Prebila. Milica Jević i dalje sanja... da jednoga dana ima svoju kompaniju, da bude menadžer, da... Može to ona kojoj nijedan cilj nije predalek.

M. Š.

---------------------------------------------------

Prvo muzika, pa publika

Miloš Popović

Mladi pijanista Miloš Popović (25) ovogodišnji je dobitnik nagrade „Young Soloist” od Udruženja javnih radija francuskog govornog područja, a ove godine je snimio i CD „Deconstructing the Wall” u izdanju belgijske kuće „Fuga Libera” (za koju je 2006. snimio Šumanov CD) na kome se nalaze dela Eneskua, Martinua i Sonata za violinu i klavir Vasilija Mokranjca. To je ujedno i prvi put da je to delo snimljeno na CD, što ga, kaže, čini „pomalo ponosnim”. U decembru je imao i mini turneju po Srbiji, a već sedam godina živi u Briselu gde usavršava pijanističku tehniku.

– Brisel mi odgovara zbog toga što je perfektno situiran i povezan sa okolnim zemljama, te je uvek lako uživati u raznolikom kulturnom sadržaju. A i za tili čas se možete naći bilo gde u Evropi.

Iako upija iskustva starijih kolega, Miloš smatra da se, najbolje, ipak, uči na sopstvenoj koži.

„Treba biti svestan svojih mogućnosti i vrednosti, i odrediti prave ciljeve. Najpre želim da zadovoljim samu muziku pa tek onda publiku, jer ako ne radite pravu stvar, siguran sam da i publika to primeti, a ako uspete, publika to zna vrlo dobro da ceni”, kaže pijanista i dodaje da on nije od onih koji žude za slavom. Njegov zadatak je, smatra, da se istakne verodostojnošću i predanošću radu, a ne marketingom ili izgledom. O muzičkoj ponudi u Srbiji kaže:

– Zbog želje da se srpska scena što više upozna sa stranim izvođačima, domaći umetnici ispaštaju i ne vrednuju se onoliko koliko zaslužuju. Imamo mnogo talentovanih umetnika koji, nažalost, nedovoljno nastupaju u svojoj otadžbini.

M. S.

---------------------------------------------------

Nebo na Zapadu nije kao na Balkanu

Damjan Kovačević

Damjan Kovačević (27) i Jelena Šalinić Terzić (34) dele nagradu za crtež u 2010. koja se dodeljuje iz fonda Vladimira Veličkovića. Jelena Šalinić je još kao student bila predstavljena u našem listu u istoj ovoj rubrici.

Mladi Kovačević, inače diplomac u klasi profesora Čedomira Vasića, trenutno je na doktorskim studijama na FLU u Beogradu. Do sada je dobio nagradu za osobenu kreativnu inovaciju FLU (2008) i priznanje „Artist in Residence” u Diseldorfu(2009.

– Nagrada iz fonda Vladimira Veličkovića mi je dala krila, jer se upravo crtežom i bavim. Na fakultetu sam pokušao da slikam, ali nisam imao novca za boje. Crtam od malih nogu. Vladimir Veličković je bio veoma profesionalan. Kada su objavljena imena nagrađenih, odmah sledećeg dana smo otišli svi zajedno u banku i 500.000 dinara je podeljeno između Jelene i mene. Veličković je tada rekao: „Evo imate pare, pa sad radite šta hoćete, možete i da putujete…” Ipak naglasio je da bi bilo fino da sa tim sredstvima radimo na izložbi.

Kovačević već ima predstavu kako bi ta postavka u „Haosu” trebalo da izgleda, ali tajanstveno navodi da će to biti crteži velikog formata, na platnu koje nema ram.

– Zavisno u kojoj sredini živi, čovek tako treba i da radi. Na Zapadu plavo nebo nije iste boje kao na Balkanu, treba da se nađe suština, mi imamo veliko slikarsko nasleđe koje ne koristimo, mislim na Vizantiju. Inspirisao me je i kraj filma „Čudesna sudbina Amelije Pulen”, otvorio mi je oči i neke stvari zahvaljujući njemu koristim u crtežu.

– Sa svojim fondom ovako krajem decembra Veličković je došao u naš život kao Deda Mraz – kaže u šali mladi umetnik.

B. Lijeskić

---------------------------------------------------

I Veronika i Jelka kaćiperka

Jelena Petrović

Protekla godina mi je bila višestruko produktivna. Ostvarila sam dve veoma značajne uloge: lik Veronike u predstavi „Drama o Mirjani i ovima oko nje”, Ivora Martinića u režiji Ive Milošević na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja mi je donela Sterijinu nagradu za najbolju mladu glumicu u Novom Sadu, kao i meni bitnu ulogu Jelke kaćiperke u predstavi „Pazarni dan” Aleksandra Popovića, u režiji Egona Savina u Ateljeu 212…, kaže mlada, prezaposlena glumica Jelena Petrović, koja je zahvaljujući svom tananom senzibilitetu u godini koja je iza nas ostvarila zapažen pozorišni iskorak.

Jelena Petrović je diplomirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2007. godine, u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. U kratkom vremenskom periodu ostvarila je niz zapaženih pozorišnih uloga u predstavama: „Banat”, „Tako je moralo biti”, „Šuma blista”, „Proslava”, „Princeza i žabac”, „Brod plovi za Beograd”, „Pepeljuga”, „Plava ptica”, „Tinejdž klub”, „Buđenje proleća”. Poslednjom ulogom, u ovoj godini, u predstavi Egona Savina „Miholjsko leto”, koja je upravo ugledala svetlost dana u zemunskom Madlenijanumu, stekla je, tvrdi mlada umetnica, glumačku zrelost, koja joj je neophodna za buduće glumačke izazove.

Do Jelene Petrović proteklih dana bilo je teško doći. Pre podne je žurila na probe predstave „Miholjsko leto”, posle podne, takođe na probe dela „Kao kroz staklo” Ingmara Bergmana, u režiji Anje Suše čiju premijeru iščekujemo u Beogradskom dramskom pozorištu. Uveče na predstave, vrlo često po dve za jednu noć.

– Dragoceno iskustvo i velika nagrada svakom mladom glumcu jeste da ima tu sreću koju sam ja imala da radi sa velikim rediteljima, poput Dejana Mijača, Egona Savina, Nikite Milivojevića, Ive Milošević... kao i divnim kolegama koji su odavno upisali svoja imena u istoriju teatra, poput Branke Petrić, Mirjane Karanović, Anite Mančić i mnogih drugih, koji su mi podrška kako na sceni, tako i van nje – kaže Jelena Petrović.