Frula svira džez

Često proganjan i politički nepodoban, džez je uprkos svemu opstajao i širio se od Nju Orleansa preko Pariza sve do Moskve, i to još u vreme Sovjetskog Saveza, ali malo ko bi pomislio da ova muzika ima dugu tradiciju i u Srbiji.

Na promociji svoje knjige „Džez u Srbiji 1927–1944”, nedavno na Vračaru, naš poznati džez autor Mihailo – Miša Blam, koji sebe opisuje i kao muzikanta, rekao je: „Diogen je tražio čoveka a mi smo tražili džez u Srbiji”.

Traženo – nađeno, i to ne samo u Beogradu, već i u Valjevu, Šapcu, Sremu, Kikindi, Petrovcu…

U početku su to bile samo različite verzije imena orkestra koji ima bubnjeve, a zapravo svira nešto sasvim drugo.

Autor otkriva ne baš veselu sliku, uobičajeno je bilo da se gosti tokom pauze obilaze sa tacnom za bakšiš u ruci. Iako nisu bili ni izbliza tako slavni kao njihove američke kolege, džez muzičari u Srbiji makar su imali neuporedivo bolji status. Tridesetih godina u SAD crnci koji su svirali u bendovima tokom turneje nisu smeli da izlaze iz autobusa pa su uvek sa sobom vodili i jednog belca koji bi iskakao na usputnim benzinskim stanicama i motelima da kupi nešto hrane i pića. U Beogradu u to doba osnovan je prvi džez sindikat u Evropi, zahvaljujući buntovnim studentima, koji su zatražili oslobađanje od muzičkih taksa i poreza ne bi li s mukom zarađen novac „trošili na studiranje” što često i nije baš bilo sasvim tačno. Beograd je vodio glavnu reč u ovom delu Kraljevine Jugoslavije, tu su bile knjižare sa notnim sveskama svetskih hitova, instrumenti, ploče džez izvođača (Bejzi, King Oliver, Luj Armstrong, Djuk Elington). U glavnom gradu je osnovan i prvi džez orkestar „Studentski Miki džez” zahvaljujući Rafaelu Blamu, a dve godine docnije osniva se „Akademski Džoli bojs”.

Jedan od prvih džez orkestara u Srbiji je valjevski bend „Havaji”, nastao 1931. godine, a odmah zatim i Kanjiža dobija svingerski sastav lokalnih Cigana. Godine 1933. u Petrovcu na Mlavi osnovan je džez orkestar, koji je imao čak i frulu, što je svakako specifičnost džeza u Srbiji. Iste te godine u Šapcu se osniva džez orkestar ŠPD „Zanatlija”, a 1938. godine osnovan je i „Džaz orkestar Šabačke trgovačke omladine”. Kikinda u tom periodu ima dva džez orkestra: Đurice Savina Petriše i Jovana Stojova Šoje, koji su po opisu „Politike” izgledali ovako:

„…na fotografijama tih bendova su zalizane kose, smoking crna odela, leptir mašne, uglačane cipele, sjajni instrumenti. Kao da su prispeli pravo iz Nju Orleansa!”

Igranke u Sremu

Kada bi se na radiju pojavio neki hit, džez bendovi bi odmah naručivali note preko beogradskih knjižara Gece Kona ili Jovana Frajta. I u Šapcu je postojala knjižara „Podrinje” preko koje su muzičari takođe naručivali notni materijal. Note bi stizale u roku od nedelju dana i orkestar bi vrlo brzo izvodio najpoznatije svetske hitove na svojim nastupima, obično u šabačkim kafanama „Mali Pariz”, „Kasina” i još nekim na u to doba čuvenim igrankama koje su se održavale subotom. Repertoar su započinjali obavezno svirajući Kraljevo kolo, a zatim su se ređali tango, fokstrot, valcer, ostale „okretne igre”, svedoči Vladimir Maričić, džez pijanista i kompozitor.

Šabački orkestri bili su dragi gosti i preko Save, na igrankama koje su organizovale supruge veleposednika iz Srema. Svirali su svetski repertoar a u to vreme u manjim mestima Vojvodine znalo se samo za tamburicu.

 Onda je došao Drugi svetski rat…

Zvuci džeza vratili su se u Šabac krajem pedesetih godina, ali ostao je žal za jednim vremenom kada su zabave u Srbiji imale prizvuk Pariza i Londona, vremenom kada Srbija nije morala da dokazuje da je deo Evrope i sveta.

-----------------------------------------------

Siromašne devojke

Devojke iz imućnih porodica su šile nove haljine, i dok su se momci borili za njihovu naklonost siromašne devojke su sedele po strani, skromno obučene i nesigurne. Zato su članovi bendova odlučili da budu džentlmeni pa je za svaki ples neko od njih pozivao jednu od onih devojaka koje su postiđeno stajale u ćošku.