Iza kog ćoška

Traganje za srećom garantovano im je osnivačkim amandmanima, ali Amerikanci ni danas ne znaju iza kog ćoška se ona sakrila. Sve im se čini da je tu nadohvat ruke, a onda se ispostavi da je „imigrant najsrećniji u avionu”, kad je negde između starog i novog doma, kako nam je rekao jedan naš čovek, Amerikanac.

Ili kako kaže izvesni Adam iz jedne novije knjige o sreći (ima ih sijaset i stalno se traga za novim uglovima), „ona ne može da se nađe u Majamiju gde nema smene godišnjih doba” i gde je svaki mesec „vruć i još vrući”. On se odlučio da se preseli u Ilinois gde ti se zimi ledi krv u žilama, a Amerikanci sa Aljaske rešili su da siđu u Luizijanu i Teksas i da u „srećnijoj klimi” pronađu sebe.

Erik Vajner živeo je kao dopisnik vrlo cenjenog američkog javnog radija NPR na svim krajevima sveta (Nju Delhi, Jerusalim, Tokio, Njujork, Vašington...) ali je u knjizi „Geografija zadovoljstva” posle silnih putovanja i desetine hiljada pređenih kilometara izbegao odgovor na pitanje gde se „ta sreća” zaista nalazi.

Nauka nam tu još manje može pomoći: Ravnica po istraživanjima podstiče depresiju, pa su neke ravničarske zemlje (Mađarska) na visokom mestu po broju samoubistava. Mnogo je onih koji se, naprotiv, osećaju pritešnjeni planinama. Nema ravnije zemlje od Holandije a retko bi ko mogao da kaže da su Holanđani neveseli ljudi. Epicentar srećologije, uostalom, nalazi se u Roterdamu u Holandiji, gde čuveni profesor studija o sreći drži svoju centralu.

Rut Venhoven uneo je celog sebe u novu nauku: On tvrdi da će uskoro doktori moći da vam izmere stepen sreće kao što vam danas mere temperaturu. Skeptici će, međutim, odmah reći da smo jako daleko od preciznog srećometra kad ni definicija sreće nije još definisana.

Dosadašnja „otkrića” zasnovana na brojevima su sledeća: Ekstrovertni tipovi su zadovoljniji od introvertnih, optimisti su srećniji od pesimista, oženjeni i udate od samaca... Ali parovi sa decom nesrećniji su od onih bez potomstva, a sreća koja nastaje prilikom bračnog izleta ne može da nadoknadi osećanje nesreće koje nastupa kad se zbog neverstva brak raspada. Kad imaš univerzitetsku diplomu, možeš da računaš na veće životno zadovoljstvo nego kad je nemaš, oni koji se nečim stalno bave blaženiji su od besposličara. Najjadniji trenuci u danu su kad putuješ na posao, boljestojeći su samo neznatno srećniji od siromašnih... Iako znatno lošijeg materijalnog stanja, Latinoamerikanci su daleko veseliji od svoje kontinentalne bogatije braće sa severa.

Zagonetku je teže razrešiti i zbog toga što ljudi vole da glume i da se pred svetom prikažu kao srećnici. Kad ih ispituješ preko mejla isti ljudi su znatno nesrećniji nego kad ih direktno intervjuišeš. Kad se za njihovo stanje raspituje osoba suprotnog pola, odmah se i srećometar zagreje za nekoliko stepeni. Kao da se intuitivno zna da je sreća „seksi”.

Mnogo štošta oko „naučne sreće” treba još da se uredi. I pre toga Amerikanci su najbolje naučili lekciju iz ličnog marketinga i umeju da se ponašaju kao zadovoljni ljudi. To primećuju stranci kad duže žive u Americi, pa tako jedan Poljak kaže spisateljici Lauri Klos Sokol, autorki jedne knjige u nepreglednom nizu literature o sreći: „Kad mi Amerikanci kažu da je nešto ’sjajno’, ja znam da je dobro, kad tvrde da je ’dobro’, ja znam da je ’u redu’, a kad kažu da je OK, znam da ništa ne valja”.

I vrlo je zadovoljan što ih je pročitao.