Иза ког ћошка

Трагање за срећом гарантовано им је оснивачким амандманима, али Американци ни данас не знају иза ког ћошка се она сакрила. Све им се чини да је ту надохват руке, а онда се испостави да је „имигрант најсрећнији у авиону”, кад је негде између старог и новог дома, како нам је рекао један наш човек, Американац.

Или како каже извесни Адам из једне новије књиге о срећи (има их сијасет и стално се трага за новим угловима), „она не може да се нађе у Мајамију где нема смене годишњих доба” и где је сваки месец „врућ и још врући”. Он се одлучио да се пресели у Илиноис где ти се зими леди крв у жилама, а Американци са Аљаске решили су да сиђу у Луизијану и Тексас и да у „срећнијој клими” пронађу себе.

Ерик Вајнер живео је као дописник врло цењеног америчког јавног радија НПР на свим крајевима света (Њу Делхи, Јерусалим, Токио, Њујорк, Вашингтон...) али је у књизи „Географија задовољства” после силних путовања и десетине хиљада пређених километара избегао одговор на питање где се „та срећа” заиста налази.

Наука нам ту још мање може помоћи: Равница по истраживањима подстиче депресију, па су неке равничарске земље (Мађарска) на високом месту по броју самоубистава. Много је оних који се, напротив, осећају притешњени планинама. Нема равније земље од Холандије а ретко би ко могао да каже да су Холанђани невесели људи. Епицентар срећологије, уосталом, налази се у Ротердаму у Холандији, где чувени професор студија о срећи држи своју централу.

Рут Венховен унео је целог себе у нову науку: Он тврди да ће ускоро доктори моћи да вам измере степен среће као што вам данас мере температуру. Скептици ће, међутим, одмах рећи да смо јако далеко од прецизног срећометра кад ни дефиниција среће није још дефинисана.

Досадашња „открића” заснована на бројевима су следећа: Екстровертни типови су задовољнији од интровертних, оптимисти су срећнији од песимиста, ожењени и удате од самаца... Али парови са децом несрећнији су од оних без потомства, а срећа која настаје приликом брачног излета не може да надокнади осећање несреће које наступа кад се због неверства брак распада. Кад имаш универзитетску диплому, можеш да рачунаш на веће животно задовољство него кад је немаш, они који се нечим стално баве блаженији су од беспосличара. Најјаднији тренуци у дану су кад путујеш на посао, бољестојећи су само незнатно срећнији од сиромашних... Иако знатно лошијег материјалног стања, Латиноамериканци су далеко веселији од своје континенталне богатије браће са севера.

Загонетку је теже разрешити и због тога што људи воле да глуме и да се пред светом прикажу као срећници. Кад их испитујеш преко мејла исти људи су знатно несрећнији него кад их директно интервјуишеш. Кад се за њихово стање распитује особа супротног пола, одмах се и срећометар загреје за неколико степени. Као да се интуитивно зна да је срећа „секси”.

Много штошта око „научне среће” треба још да се уреди. И пре тога Американци су најбоље научили лекцију из личног маркетинга и умеју да се понашају као задовољни људи. То примећују странци кад дуже живе у Америци, па тако један Пољак каже списатељици Лаури Клос Сокол, ауторки једне књиге у непрегледном низу литературе о срећи: „Кад ми Американци кажу да је нешто ’сјајно’, ја знам да је добро, кад тврде да је ’добро’, ја знам да је ’у реду’, а кад кажу да је ОК, знам да ништа не ваља”.

И врло је задовољан што их је прочитао.