Brodvejska predstava

Akteri drame "Kvartet" Ronalda Harvuda su četiri muzičara, u sedamdesetim godinama, koji zajedno žive u jednom staračkom domu. Dramu formiraju njihovi razgovori o umetnosti, slavi, životu, ljubavi, starenju, smrti... determinisani pomešanim prisustvom tonova romantike, nostalgije, tragike. "Kvartet" u režiji Miloša Jagodića je u osnovi realistička predstava, mada delimično stilizovan izgled scene (Aleksandar Veljanović), obeležen njenom iskošenošću, u određenoj meri definiše iščašenost realističke perspektive, koje se može tumačiti kao izraz neusaglašenosti između realnosti i njihovih, u osnovi idealizovanih, percepcija ličnih pozicija u društvu.

Glumci solidno igraju uloge ovih muzičara, nekadašnjih zvezda, međusobno vrlo različitih. Ivan Bekjarev stvara lik bazično infantilnog Vilfreda Bonda, nezaustavljivog hedonistu, koji ne prestaje da konzumira porno časopise i da seksualno provocira žene. Glumac ga oblikuje sa bitnim tonovima karikaturalnosti – kada govori Sesili o svojoj požudi, on to izvodi prilično teatralno, skoro kao da se šegači sa njom, kao da to nije rezultat iskrene želje, čime se stvara neka vrsta distance prema liku. Vilfred je u predstavi hendikepiran, što u tekstu nije slučaj; takav rediteljski izbor se može interpretirati kao način da se izrazitije istakne njegova kipuća strast prema životu, jer one u kontekstu hendikepiranosti definitivno postaju još naglašenije, čak i groteskne. U tom smislu je moguće razumeti iščašenost perspektive, koju sugeriše scenografija. Miodrag Radovanović igra Redžinalda Pedžeta kao njegovu totalnu suprotnost, suzdržan i osećajan, on cinično demistifikuje Bondovu preteranu žovijalnost. Ipak, po dolasku njegove bivše supruge Džin, on je prinuđen na direktno suočavanje sa prošlošću, što dovodi do pucanja ove maske tipično britanske, hladnokrvne uzdržanosti i na površinu isplivava činjenica njegove smešne nezrelosti. Đurđija Cvetić stvara lik Džin Horton, koja je među njima najteatralnija i najrazmaženija, paradigma osobe koja živi u fiktivnom svetu, zaslepljena nekadašnjom slavom, zaglavljena u fascinaciji svojim scenskim odrazom, dok Ružica Sokić igra Sesili Robson, kao neposredniju, prirodniju, skromniju ženu…

U drugom delu predstave, nakon sasvim nepotrebne pauze (osim, verovatno, u pogledu socijalizacije publike), dinamika se delimično menja njihovim pripremama za izvođenje delova "Rigoleta", povodom Verdijevog rođendana. Probe kostima su izvor komike, mada je ta komika dosta suzdržana, ne iskorišćavaju se dovoljno scenski potencijali maskarade. Ove likove užasava strah od propadanja tela i smrti, te ljubav prema umetnosti i umetnost funkcionišu kao pokušaj negacije prolaznosti. Kada Bond o tome govori, momentalno nestaje sva njegova karakteristična infantilnost, postaje veoma ozbiljan, čak gnevan. Ta permanentna promenljivost njihovih lica i emocija karakteristična je za celu predstavu, što ne dopušta banalne izlive patetike, koje ova tematika u principu lako inspiriše. "Kvartet" je predstava koja se može tretirati kao neka vrsta produkcije brodvejskog tipa, dakle oblik komercijalnog mejnstrim pozorišta, u svakom smislu korektno izvedena, ali umetnički ne posebno značajna.