Бродвејска представа

Актери драме "Квартет" Роналда Харвуда су четири музичара, у седамдесетим годинама, који заједно живе у једном старачком дому. Драму формирају њихови разговори о уметности, слави, животу, љубави, старењу, смрти... детерминисани помешаним присуством тонова романтике, носталгије, трагике. "Квартет" у режији Милоша Јагодића је у основи реалистичка представа, мада делимично стилизован изглед сцене (Александар Вељановић), обележен њеном искошеношћу, у одређеној мери дефинише ишчашеност реалистичке перспективе, које се може тумачити као израз неусаглашености између реалности и њихових, у основи идеализованих, перцепција личних позиција у друштву.

Глумци солидно играју улоге ових музичара, некадашњих звезда, међусобно врло различитих. Иван Бекјарев ствара лик базично инфантилног Вилфреда Бонда, незаустављивог хедонисту, који не престаје да конзумира порно часописе и да сексуално провоцира жене. Глумац га обликује са битним тоновима карикатуралности – када говори Сесили о својој пожуди, он то изводи прилично театрално, скоро као да се шегачи са њом, као да то није резултат искрене жеље, чиме се ствара нека врста дистанце према лику. Вилфред је у представи хендикепиран, што у тексту није случај; такав редитељски избор се може интерпретирати као начин да се изразитије истакне његова кипућа страст према животу, јер оне у контексту хендикепираности дефинитивно постају још наглашеније, чак и гротескне. У том смислу је могуће разумети ишчашеност перспективе, коју сугерише сценографија. Миодраг Радовановић игра Реџиналда Пеџета као његову тоталну супротност, суздржан и осећајан, он цинично демистификује Бондову претерану жовијалност. Ипак, по доласку његове бивше супруге Џин, он је принуђен на директно суочавање са прошлошћу, што доводи до пуцања ове маске типично британске, хладнокрвне уздржаности и на површину испливава чињеница његове смешне незрелости. Ђурђија Цветић ствара лик Џин Хортон, која је међу њима најтеатралнија и најразмаженија, парадигма особе која живи у фиктивном свету, заслепљена некадашњом славом, заглављена у фасцинацији својим сценским одразом, док Ружица Сокић игра Сесили Робсон, као непосреднију, природнију, скромнију жену…

У другом делу представе, након сасвим непотребне паузе (осим, вероватно, у погледу социјализације публике), динамика се делимично мења њиховим припремама за извођење делова "Риголета", поводом Вердијевог рођендана. Пробе костима су извор комике, мада је та комика доста суздржана, не искоришћавају се довољно сценски потенцијали маскараде. Ове ликове ужасава страх од пропадања тела и смрти, те љубав према уметности и уметност функционишу као покушај негације пролазности. Када Бонд о томе говори, моментално нестаје сва његова карактеристична инфантилност, постаје веома озбиљан, чак гневан. Та перманентна променљивост њихових лица и емоција карактеристична је за целу представу, што не допушта баналне изливе патетике, које ова тематика у принципу лако инспирише. "Квартет" је представа која се може третирати као нека врста продукције бродвејског типа, дакле облик комерцијалног мејнстрим позоришта, у сваком смислу коректно изведена, али уметнички не посебно значајна.