Čuvari istorije Srba u Albaniji

Živeli su u državi koja se zvanično proglasila ateističkom, iz matičnih knjiga izbrisana im je nacionalnost, u školama više nisu mogli da uče svoj jezik, a čak i porodična prezimena i lična imena morali su da promene. Šezdesetih godina prošlog veka, odnosno od režima kralja Zogua Prvog i, kasnije, Envera Hodže, za albansku državu Srbi nisu postojali: administracija ih je zavela kao Albance, a prezimena poput Matanović ili Dulević, preinačena su u Dimnaku ili Duli. Danas, međutim, u crkvi Svete Trojice u Vraki, sedam kilometara od Skadra, srpska nacionalna manjina proslavlja praznik Hristovog rođenja svečanom liturgijom uz brojne običaje i paljenje badnjaka. Uprkos težnjama režima iz poslednjih decenija prošlog veka, koji je želeo da ih asimiluje, danas sa jednim od predstavnika Srba u Albaniji, Pavlom Jakojom Brajovićem, razgovaramo na srpskom jeziku. On je predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine „Morača-Rozafa” koje okuplja oko 4.000 članova, a čiji je cilj da poboljša položaj sunarodnika koji žive u Albaniji.

Pre nekoliko meseci domaći mediji preneli su vest da je, uz podršku Ministarstva za dijasporu i ambasade Srbije u Tirani, u okolini grada Fijere, počeo kurs srpskog jezika za naše sunarodnike koji žive u Albaniji. Srpski se, već nekoliko godina, uči i u Skadru, u prostorijama udruženja „Morača-Rozafa”. Od Jakoja Brajovića saznajemo i da Srbi u Albaniji, zahvaljujući podršci i pomoći Mitropolije crnogorsko-primorske, za velike hrišćanske praznike redovno organizuju bogosluženja na srpskom jeziku u crkvi u Vraki.

– Od 1990. godine, uz pomoć Mitropolije, počeli smo da obavljamo pravoslavne običaje i idemo na liturgije. Slavimo Božić uz paljenje badnjaka, u crkvu u Vraki dolazi sveštenik iz Mitropolije koji služi liturgiju na srpskom jeziku. Prve godine demokratije proslavljali smo na ruševinama stare crkve iz 19. veka u Vraki, a danas imamo novu crkvu Svete Trojice. Inače, pošto Albanija ima svoju autokefalnu crkvu, liturgija se u svim pravoslavnim hramovima, osim u Vraki, služi na albanskom. U Skadru, na primer, imamo hram Albanske pravoslavne crkve u kojoj služe dvojica sveštenika Albanaca, koji su, takođe, više puta učestvovali na našim crkvenim proslavama u Vraki – kaže Jakoja Brajović.

Okupi se o velikim crkvenim praznicima i do 1.000 ljudi, posle gotovo trideset godina Srbi i Crnogorci, kao i pripadnici ostalih veroispovesti, mogu slobodno da ispovedaju svoju veru, slave porodičnu slavu, poste, krste se.

– U Albaniji su 1967. godine zabranjene sve verske ceremonije i svako ispovedanje vere. Sudbina crkava bila je da su pretvorene u sportske hale, biblioteke, kulturne institucije za omladinu. Većina njih je srušena, a mali broj ostavljen je za muzeje. Božić ili Uskrs slavili su se tajno, u kući između četiri zida, i to je bilo sve. Mi smo, međutim, uspeli da dokažemo da se nismo svi asimilovali, da smo očuvali našu kulturu i da danas u Albaniji čuvamo istoriju stare Srbije koja je dosta bogata. Uspeli smo da očuvamo naš nacionalni identitet preko očuvanja narodnih običaja, kulture i srpskog jezika – napominje Jakoja Brajović.

U šali dodaje da je njega majka krišom učila srpski jezik još dok je bio u njenoj utrobi, tokom devet meseci trudnoće, pa je čim se rodio znao maternji jezik. Njegova dva prezimena, albansko i srpsko, „državno” i porodično, jasan su trag prošlih vremena, ali i pokazatelj promena nabolje, koje se, ipak, po njegovim rečima, presporo odvijaju. Srbima je omogućeno da vrate svoja porodična prezimena, ali procedura je i dalje komplikovana, pa udruženje „Morača-Rozafa” već duže vreme traži da se ona pojednostavi, kao i da se olakša upis nacionalne pripadnosti u matične knjige.

– Nemamo srpsko državljanstvo i do sada nijedna aplikacija nije uspela, ali se nadamo da će i to u budućnosti ići lakše i brže. Inercija naše asimilacije još ima svoju brzinu zato što su kralj Zogu Prvi, a posle njega i komunistički režim, naročito prema našoj nacionalnoj manjini, vodili oštru politiku. Ipak, uvek ima načina da sačuvaš ono svoje i pod najtežim uslovima, i mi smo živi dokaz toga – ističe Jakoja Brajović.

J. Čalija