Za baburu titula srpskog rekordera

Leskovac – Do ravničarskog sela Navalina vodi asfalt. Na kraju asfalta je lepa, velika kuća Jovice Stojkovića, a od kuće se protežu plodne pomoravske oranice koje su prekrili plastenici Stojkovića. Sve dokle oči sežu pripada porodici Stojković koja obrađuje dvanaest hektara, od kojih dva i po hektara pod zakupom, a ostalo je njihovo vlasništvo.

Stojkovići imaju više od dvadeset plastenika površine 1,2 hektara. Neki od njih zauzimaju po tri i po ara, a neki se protežu na deset do dvadeset ari. Glavnu reč ima Jovica koji se povrtarstvom bavi trideset godina, ali rame uz rame s njim u polju su i supruga Blagica, sinovi Vladica i Miljan, snaje Jelena i Gabrijela. U sezoni angažuju još pet radnika.

Ni sami ne znaju koliko su uložili u podizanje plastenika. Za one manje bilo je potrebno dve do dve i po hiljade evra, a poslednji, najmoderniji, sagrađen 2007. godine, „progutao“ je čak 50.000 evra. Zauzima površinu od 2.080 kvadratnih metara. Iz njihovih plastenika izlaze vagoni povrća koje stiže do kupaca u Srbiji i u Rusiji. U hladnjači je sto tona kupusa koji čeka kamione iz Rusije. Na trideset ari na otvorenom je specijalna vrsta kupusa koji podnosi temperaturu do minus dvadeset stepeni. Zasađen je krajem avgusta, a berba se očekuje početkom aprila.

Prošle godine proizveli su oko sto tona paprike, zbog čega je Zadružni savez Srbije dodelio Jovici titulu srpskog rekordera u proizvodnji tog povrća. Dobio je diplomu i srebrnjak, a stiglo je i priznanje od Poljoprivredne stručne službe u Leskovcu. Ministarstvo poljoprivrede prošle godine mu je dodelilo specijalnu nagradu – put u Poljsku za korišćenje obnovljivih izvora energije.

– Babura mi je legla na srce. Volim da je proizvodim, jer nije zahtevna, a prinosi su solidni. Prodaje se mahom u Srbiji posredstvom veleprodajnih kuća. Počeo sam 1981. godine, modernijom proizvodnjom bavim se od 1988. godine, a 1995/1996. sam krenuo sa intenzivnom proizvodnjom, uz uvođenje novina i širenje proizvodnje. Nećemo da stanemo. Krećemo s kompjuterskim doziranjem hrane i vode za biljke. To je po meni vrhunac u tehnologiji. To će da rade oba sina, moraju to da znaju – kategoričan je rekorder Jovica.

Gazdinstvo Stojkovića raspolaže svom mehanizacijom koju zahteva ovakva proizvodnja. Imaju četiri traktora, sejalicu za žito, jer se bave i ratarstvom, sejalicu, sadilicu, vadilicu i kombajn za krompir. Kako kaže Jovica, treba da nabave samo još kalibrator za sortiranje robe na kraju berbe, pa da mehanizacija i oprema budu kompletne.

U jednom od plastenika proizvodi se rasad za papriku, paradajz i krastavac. Ima poseban sistem grejanja sa temperaturom i do 20 stepeni. Iako je zima, za navalinske povrtare nema predaha.

– Već je počela setva krastavaca koji će se na pijacama pojaviti početkom aprila i paprike koja stiže u maju. Prošle godine zasadili smo dvanaest hiljada korena paprike od kojih svaki daje po tri kilograma ploda. Ove godine planiramo da smanjimo papriku, a da povećamo proizvodnju paradajza koji se sadi krajem marta, a stiže krajem maja. Mi ne radimo sa malim kupcima, celokupnu proizvodnju uzimaju veleprodaje iz Beograda, Smederevske Palanke, Ćuprije, dosta ide i za Rusiju. Naruče telefonom danas za sutra, dolaze kamionima i tovare. Trenutno imamo zelenu salatu koja je zasađena početkom novembra. Kod nas je stala potrošnja, pa će otići u izvoz – kaže za „Politiku“ mlađi Jovičin sin Miljan Stojković.

– Funkcionišemo kao zajedničko gazdinstvo, ali planiramo da stariji sin Vladica osnuje svoje gazdinstvo. Na njegovom placu već smo izgradili hladnjaču – ističe Jovica Stojković, rekorder Srbije u proizvodnji paprike u 2010. godini.

Milan Momčilović