Sat

Posle dužeg vremena opet sam kod Mikija. Miki kao i uvek u Novu godinu ulazi sa rezervom, zamišljeno gleda u crni mramorni sat na kaminu.

– Tačan je, kaže. Već 160 godina.

Sav ponosan, pokazuje na takozvanu francusku pendulu koja je sklopljena 1850. Sat se oglašava svakih pola sata tihom zvonjavom kao da ne želi da remeti vlasnika pri isticanju njegovog vremena.

– Uzeo sam ga od jednog zanimljivog čoveka u Nemačkoj. Taj čovek je radio u jednoj poznatoj švajcarskoj časovničarskoj firmi i bio zadužen za bogatu svetsku klijentelu. Različiti ljudi, različite ćudi, pričao je da članovi jedne azijske mafije nose iste satove, neki ih kupuju kao dugoročnu investiciju, neki njima igraju golf i kasnije raspravljaju zašto sat ne radi. Tom čoveku je takav posao dojadio i počeo je da popravlja stare austrijske i francuske satove da bi ih prodavao samo onima koji njihovu lepotu i vrednost prepoznaju u komplikaciji mehanizma a ne u sjaju.

– Lep sat – kažem nesigurno jer se ne razumem u stare satove.

– Jeste, ponekad sedim i slušam otkucaje pitajući se ko ga je napravio, šta se sa njim desilo, da li je bio srećan. Pitam se gde je taj sat prvi put prodat, kroz koliko ruku je prošao, kome je pokazivao vreme u srećna a kome u nesrećna vremena...

– Ima pukotinu na mramoru.

– I kamen puca od muke. Sat je preživio Napoleona Trećeg, francusko-nemačke ratove, Prvi svetski rat, Versajski sporazum, Minhenski sporazum između Hitlera, Musolinija, Čemberlena i Daladjea o prisvajanju dela Češke a bez učestvovanja Čeha na konferenciji. To je odvelo u Drugi svetski rat…

– Nešto mi poznato zvuči to uzimanje zemlje...

– Što je najgore, Čemberlen je mašući sporazumom na londonskom aerodromu kazao da on donosi mir. Ono što me najviše brine je da nas vreme stalno kažnjava kroz lekcije koje se ponavljaju a mi ili nikako da ih naučimo ili jako slabo pamtimo. Seti se Kosova. Prve vesti su bile da se zbog nedostatka posla Srbi stalno iseljavaju, toliko često smo to čuli da smo od navike počeli da zaboravljamo. Onda smo navikli da niko ne sme da bije ovaj narod. Onda i ratovi nisu bili iznenađenja, bombardovanje i vojno-tehnički sporazum u Kumanovu. Sada smo navikli na katastrofalni natalitet, na seobe mladih, na Crne Trave, na nezaposlenost, na prazne škole i sela... Izgleda da će doći vreme kada ćemo nekome ko je desetine hiljada kilometara daleko od nas ponovo morati da objašnjavamo zašto je nešto naše.

Odlazim od Mikija i usput mislim na njegov sat i reči, na moj grad i fabrike: ,,Nevena”, ,,Toma Kostić”, ,,Jugekspres”, ,,Lemind”, ,,Mašinoteks”, FPL, ,,Zele Veljković”... sve one kojima je vreme odavno otkucalo ili će otkucati. Kažu da ne bi trebalo da mislimo na ono što je prošlo i da nas čeka svetlija budućnost, ali dok crkvena zvona u mom selu pozdravljaju praznike ne mogu a da ne pomislim da je upravo juče uslov za bolje sutra. Onog trenutka kada iznova asfaltirane ulice mladi prestanu da koriste u jednom pravcu, kada radna mesta i dobre perspektive ubiju svaku želju za odlaskom, kada sretnem moju generaciju već izgubljenih zuba nasmejanu sa nasmejanom decom znaću da smo lekciju ,,kako sačuvati zemlju” naučili i da je burno vreme koje Mikijev sat tiho prati najzad prošlo.