Sjaj i beda naše tranzicije

Tranzicija srpskog društva donela je dalje raslojavanje, stvaranje novih (ne)moćnih klasa i slojeva i intenziviranje (ne)vidljivih sukoba interesa među njima. Mesta na društvenoj lestvici bogatstva, moći i ugleda radikalno su zamenjena, baš kao i priroda i značaj klasa koje su postale vladajuće i one kojima se vlada. Nastalo je kapitalističko društvo periferije, u kojem glavnu ulogu ima kapitalistička klasa, a do neslućenih razmera je deklasirana, marginalizovana u svakom pogledu, nekad „vladajuća” – radnička klasa. Položaj srednjih slojeva je izmenjen tako da mnogi ističu da su „nestali”, a drugi da se oporavljaju i stabilizuju. Seljaci su osiromašeni i od njih malo zavisi opšti pravac društvenih promena. Većina njih je nemoćna, a na selu ima i više od 100.000 najamnika. Bogati, malobrojan i moćan sloj su veliki zemljoposednici („latifundisti”) domaćeg i stranog porekla. Sve to je rezultat najvažnijih odluka i interesa vladajućih političkih i ekonomskih elita. Ukratko, u svakom društvenom sloju i klasi postoje prikriveni i otvoreni sukobi interesa, ali i između njih.

Posle 1990. godine društveni sukobi su bili „prigušeni” (zbog ratnih zbivanja, nerešenih državnih i nacionalnih pitanja). Ubrzavanjem tranzicije (pogrešno svedene na privatizaciju) oni su postali otvoreniji, češći i oštriji. Tome su doprineli tokovi tranzicije i najvažniji faktori koji su je oblikovali. Posle 2000. „međunarodni faktor” je takođe uticao na osnovna žarišta klasno-slojnih sukoba i postao je „limitirajući” činilac; u prvi plan su isticane „evroatlantske” integracije, da bi se umirili tranzicioni gubitnici. Nijedan važniji („reformski”) zakon ili odluka nisu doneti a da vlast nije navodila saglasnost sa EU i svetskim finansijskim centrima. Oni su postali najvažniji donatori, kreditori i kontrolori svega najbitnijeg u Srbiji.

Nova vladajuća klasa je kao drugi bitan element svog legitimiteta navodila državotvorne teme (očuvanje suvereniteta i integriteta zemlje). Ta dva faktora vladanja odlučujuće su usmeravala i vidljive sukobe interesa unutar i između kapitalističke i ostalih klasa i slojeva. Iza toga, dešavala se rekonstrukcija društva: uspon nove kapitalističke klase, propast radništva, raslojavanje seljaštva, oporavak i (sad već ubrzano) siromašenje srednjih slojeva.

Nejednakosti u materijalnom bogatstvu između tri i pet odsto stanovništva i većine siromašnih građana gotovo su nemerljive. Prvi (od tri do pet odsto stanovništva) pripadaju svetskoj ekonomskoj eliti, a drugi gubitnicima tranzicije, koji su to postali i pre „dolaska” svetske ekonomske krize. Sukob njihovih interesa je strukturno uslovljen i trajan, ali je zbog prirode moći i odnosa snaga i dalje „prigušen”, „raspršen”, bez realnih izgleda da doprinese ublažavanju postojećih nejednakosti i napretku društva. Vladajuća klasa poseduje najvažnije izvore moći i kontrole, a nova klasa najamnika je siromaštvom „okovana”. Prva poseduje većinu bogatstva, a drugoj ostaje neizvesnost, realna opasnost od gubitka posla, uz bedu i „isključenost” iz društva. Napetosti i sukobi se usložnjavaju, podgrevaju i prebacuju na privatni i porodični nivo.

U prvom planu su uspeh i profit, a odbacuju se grupna, klasna i međugeneracijska solidarnost. To najviše odgovara vladajućim elitama. Na strani „gubitnika” nema autentičnih sindikata, stranaka, strukovnih i drugih udruženja. Protiv njih su i mediji, koji ih olako i nepravedno nazivaju „bivšim samoupravljačima” i „kočničarima” reformi. Većina štrajkača glađu to su odavno doživeli.

Dnu socijalne piramide pripadaju: većina nezaposlenih (zvanično, njih 750.000), zatim većina zaposlenih u „sivoj” ekonomiji njih 600.000–700.000, 800.000 invalida (80 odsto živi u bedi), milion siromašnih penzionera, 800.000 socijalnih slučajeva, mladi bez šanse da se zaposle. Tu je i 550.000 onih koji su ostali bez posla od 2000. godine. (S tim što mnogi koji pripadaju jednoj od pobrojanih kategorija stanovništva istovremeno pripadaju i nekoj drugoj.) Završetak privatizacije i „reforme” javnog sektora uvećaće stopu nezaposlenosti (31 odsto, po Eurostatu), siromaštva (zvanično osam odsto), kao i dalje raslojavanje stanovništva. Oblici i intenzitet ispoljavanja nezadovoljstva sad se bitno razlikuju od onih u EU i u neposrednom okruženju. Jedan od razloga je siromaštvo, a „svetska kriza” i velika obećanja elita su „dimna zavesa” da se sve to prikrije. Ukratko, sukobi će se zaoštravati, a način ispoljavanja će zavisiti od moći onih koji ih usmeravaju.

*Magistar sociologije