Сјај и беда наше транзиције

Транзиција српског друштва донела је даље раслојавање, стварање нових (не)моћних класа и слојева и интензивирање (не)видљивих сукоба интереса међу њима. Места на друштвеној лествици богатства, моћи и угледа радикално су замењена, баш као и природа и значај класа које су постале владајуће и оне којима се влада. Настало је капиталистичко друштво периферије, у којем главну улогу има капиталистичка класа, а до неслућених размера је декласирана, маргинализована у сваком погледу, некад „владајућа” – радничка класа. Положај средњих слојева је измењен тако да многи истичу да су „нестали”, а други да се опорављају и стабилизују. Сељаци су осиромашени и од њих мало зависи општи правац друштвених промена. Већина њих је немоћна, а на селу има и више од 100.000 најамника. Богати, малобројан и моћан слој су велики земљопоседници („латифундисти”) домаћег и страног порекла. Све то је резултат најважнијих одлука и интереса владајућих политичких и економских елита. Укратко, у сваком друштвеном слоју и класи постоје прикривени и отворени сукоби интереса, али и између њих.

После 1990. године друштвени сукоби су били „пригушени” (због ратних збивања, нерешених државних и националних питања). Убрзавањем транзиције (погрешно сведене на приватизацију) они су постали отворенији, чешћи и оштрији. Томе су допринели токови транзиције и најважнији фактори који су је обликовали. После 2000. „међународни фактор” је такође утицао на основна жаришта класно-слојних сукоба и постао је „лимитирајући” чинилац; у први план су истицане „евроатлантске” интеграције, да би се умирили транзициони губитници. Ниједан важнији („реформски”) закон или одлука нису донети а да власт није наводила сагласност са ЕУ и светским финансијским центрима. Они су постали најважнији донатори, кредитори и контролори свега најбитнијег у Србији.

Нова владајућа класа је као други битан елемент свог легитимитета наводила државотворне теме (очување суверенитета и интегритета земље). Та два фактора владања одлучујуће су усмеравала и видљиве сукобе интереса унутар и између капиталистичке и осталих класа и слојева. Иза тога, дешавала се реконструкција друштва: успон нове капиталистичке класе, пропаст радништва, раслојавање сељаштва, опоравак и (сад већ убрзано) сиромашење средњих слојева.

Неједнакости у материјалном богатству између три и пет одсто становништва и већине сиромашних грађана готово су немерљиве. Први (од три до пет одсто становништва) припадају светској економској елити, а други губитницима транзиције, који су то постали и пре „доласка” светске економске кризе. Сукоб њихових интереса је структурно условљен и трајан, али је због природе моћи и односа снага и даље „пригушен”, „распршен”, без реалних изгледа да допринесе ублажавању постојећих неједнакости и напретку друштва. Владајућа класа поседује најважније изворе моћи и контроле, а нова класа најамника је сиромаштвом „окована”. Прва поседује већину богатства, а другој остаје неизвесност, реална опасност од губитка посла, уз беду и „искљученост” из друштва. Напетости и сукоби се усложњавају, подгревају и пребацују на приватни и породични ниво.

У првом плану су успех и профит, а одбацују се групна, класна и међугенерацијска солидарност. То највише одговара владајућим елитама. На страни „губитника” нема аутентичних синдиката, странака, струковних и других удружења. Против њих су и медији, који их олако и неправедно називају „бившим самоуправљачима” и „кочничарима” реформи. Већина штрајкача глађу то су одавно доживели.

Дну социјалне пирамиде припадају: већина незапослених (званично, њих 750.000), затим већина запослених у „сивој” економији њих 600.000–700.000, 800.000 инвалида (80 одсто живи у беди), милион сиромашних пензионера, 800.000 социјалних случајева, млади без шансе да се запосле. Ту је и 550.000 оних који су остали без посла од 2000. године. (С тим што многи који припадају једној од побројаних категорија становништва истовремено припадају и некој другој.) Завршетак приватизације и „реформе” јавног сектора увећаће стопу незапослености (31 одсто, по Еуростату), сиромаштва (званично осам одсто), као и даље раслојавање становништва. Облици и интензитет испољавања незадовољства сад се битно разликују од оних у ЕУ и у непосредном окружењу. Један од разлога је сиромаштво, а „светска криза” и велика обећања елита су „димна завеса” да се све то прикрије. Укратко, сукоби ће се заоштравати, а начин испољавања ће зависити од моћи оних који их усмеравају.

*Магистар социологије