Trinaesto prase

Ode naše Zone u Zagorje! Dobro, nije baš Zagorje, ali je svakako lijepa njihova, a u njoj je naša južnjačka lepotica svakako glavna!

Kako to televizijski program zna da namesti, u istom danu Katarina Radivojević viđena je i u vranjanskim dimijama i gole guze, kako su već zahtevale situacije iz scenarija, u beogradskoj ekranizaciji klasike, Sremčeve „Zone Zamfirove”, odnosno u „Najlepšim godinama”, zagrebačkoj ruralnoj seriji po instant medijskoj literaturi.

Nastavlja se histrionsko kruženje po terenu susednih država koje time uspostavljaju delom bar zajednički kulturni prostor. Što se televizije tiče, ova glavna uloga data glumici iz Srbije, zasad izuzetak (iz oba smera gledano), povećava mogućnost da se dosegne ravnoteža u aktuelnoj razmeni. Iako dramska produkcija, prvenstveno na RTS-u, u Srbiji cveta, hrvatske serije veoma su zastupljene i redovne na srbijanskom ekranu, zahvaljujući uvoznoj politici pre svega TV B92, a zatim i TV Pink. Obrnutog nema.

Ako je, kako se tvrdi, danas pravi urednik televizije postalo tržište, odnosno gledalište a ne politika, kao nekad, moglo bi da se protumači da za serije iz Srbije, toliko žanrovski raznovrsne u poslednjih nekoliko godina, publika u okruženju nije zainteresovana. Moglo bi se, takođe, izvesno objašnjenje tražiti u činjenici da je tamo mnogo manje TV kuća uopšte, a emitera s nacionalnom frekvencijom posebno, te se prostor mora štedeti za domaće programe i svetske hitove.

Kako god, ima tu po svoj prilici i nečeg političkog. Kad privrednici teško posluju u tom susedstvu, kad ni najbolji proizvođači ne mogu tamo da plasiraju svoju robu a najmoćniji trgovci da otvaraju svoje supermarkete, ni televizijski poslenici nemaju naročite šanse za prodor. Pošto se pri prodaji ovakvih medijskih proizvoda ne može računati sa osobitom finansijskom dobiti, prekogranični promet važan je zbog prestiža, uticaja i pridobijanja simpatizera.

Mada ih B92 zdušno reklamira a po novinama piše da će se „Najbolje godine” gledaocima brzo „podvući pod kožu”, po prvim epizodama u to nije baš lako poverovati. Čini se da hrvatskim autorima bolje polaze za rukom urbane teme i likovi, ambijenti i zapleti, a kad je reč o humoru – jedino je bez mane ona u TV serijama već proslavljena splitska, dalmatinska duhovitost.

Za tvorce „Najboljih godina” sreća je što više ne deluje Subnor pa nema organizacije koja će reagovati na sprdnje sa senilnim Titovim partizanom, od koga su napravili maškaru i seosku ludu. Protestovaće, možda, neki pojedinac. Ali koga za to briga...

A ono lokalno nestašno trinaesto prase ionako ne može da se pobuni i da kaže, recimo, da bi mu bilo milije da se zove Hrvoje a ne Gojko.